Ružno pače

Poslednja premijerova žalopojka koja otprilike glasi „ružan sam bio, sad sam još ružniji“ – kao i prethodne privukla je svojom ekscentričnošću veliku pažnju, kao i uvek. Kako, očigledno, nimalo narcisoidni Aleksandar Vučić sebe vidi u ogledalu njegova je privatna stvar. Javna stvar je njegova politika. Ako premijerovu opasku prevedemo na polje politike, stvari stoje drugačije.

Politika Aleksandra Vučića nekada je bila izuzetno ružna, prema inostranstvu i prema Srbiji. Ali nema više smisla, zaista, besomučno podsećati na glupe izjave, kakvim ih je i sam premijer nazvao kada se uveliko promenio, poput one o streljanju muslimana. Mada je za nju nedavno naveo da je istrgnuta iz konteksta. Niti na glupe postupke, poput onih u sferi informisanja krajem prošlog veka, ili kasnije, na primer, lepljenje kojekakvih plakata.

Vučićeva politika sada više nije tako ružna. Pogotovo spoljna, otkako je preuzeo vlast. Srbija se u svom komšiluku više ni sa kim ne svađa. Bila je ta nesrećna epizoda sa Ramom, ali na kraju krajeva ispostavilo se da je albanski premijer u toj stvari bio glavni vinovnik.

E sad, treba li u konstruktivnosti ići u krajnost, na sopstvenu štetu, drugo je pitanje. Naravno da ne treba, i iako je manevarski prostor Srbije prilično sužen, to ne znači, na primer, da ne treba obraćati pažnju na to krše li se prava Srba u nekim komšijskim zemljama.

Vučić je Srbiju konačno okrenuo Zapadu, ma koliko to mnogima izgledalo, još uvek, na staklenim nogama. Neverne Tome neka poslušaju šta kaže Rusija, ne toliko zvanična, koliko ruski mediji i stručnjaci – oni prenose poruku nezadovoljstva Moskve, koja se u svojoj izolaciji hvata i za najmanju prijateljsku slamku u Evropi.

Kao što se Srbija nekada hvatala za Handkea i Šifera, Rusija sada nalazi utehu kod Klausa, Berluskonija, Le Penove, Depardjea, pa, zašto da ne, i među Srbima.

Da li će to okretanje Srbiji dometi sreću – neće, sreća je pojam koji nema veze sa politikom. U politici je važno opredeliti se, odabrati bolje rešenje ili manje zlo.

Kada vladar male zemlje ima „lepu“ spoljnu politiku, njegovi inostrani podržavaoci – dokazano u više navrata u slučaju Srbije – ne obraćaju preteranu pažnju na to kako se on ponaša kod kuće. Da li on pravi partijsku državu i posmatra li oponente i nezavisne institucije kao državne neprijatelje, manje je važno. U našem slučaju, kao lične neprijatelje, pošto je ambijent u kojem živimo vrlo ambiciozno nazvati državom, osim u formalnom smislu.

Jedna od brojnih onespokojavajućih stvari u tom kontekstu je sada već hroničan nedostatak ambasadora Srbije u veoma važnim državama. U odsustvu odgovora na pitanje šta je sa imenovanjima, dobili smo još jednu predstavu za javnost – Konferenciju počasnih konzula.

Bravurozna ideja. U Nikaragvi, izgleda, nemamo počasnog konzula, što je propust.

Da se vratimo na Vučićevu tugovanku: on se, zapravo, požalio kako nas čekaju velika iskušenja zbog kojih izgleda loše. Pomenuo je, među iskušenjima, i obeležavanje Vidovdana kada bi sa Dodikom u Beogradu trebalo da otkrije spomenik Gavrilu Principu.

Zar je i to razlog za strepnju? Nije li i Kristofer Klark revidirao svoj stav o Principu kao teroristi, uporedivim sa Bin Ladenom? Ali da, Klark je samo istoričar.

Vučić verovatno gaji nadu da će neko jednog dana ipak shvatiti da on nije ružno pače, već predivni labud. Slično je i sa Srbijom, koja nikako da se dovoljno dokaže.