S verom u veće zlo

Ako neko misli da je kvalifikacija „rasistički“ preoštra, podsećamo na ocenu koju je prošle godine u intervjuu za Danas dao Frensis Fukujama – da je Tramp prvi otvoreno rasistički predsednik SAD.

Izjave, odnosno tvitovi jesu bili rasistički: Tramp je rekao da četiri članice Kongresa drugačijeg političkog opredeljenja i boje kože treba da se vrate odakle su došle i optužio ih da mrze Ameriku (na srpskom: ameromrskinje), mada su sve osim jedne rođene u SAD i sve su, naravno, američke državljanke.

Nemački mediji hvale Angelu Merkel što je na konferenciji za novinare osudila Trampove izjave, ali i primećuju da je to učinila na pitanje novinara i pošto je duboko udahnula. Tereza Mej, koja ove nedelje prestaje da bude britanska premijerka, i na koju je Tramp nedavno takođe izlio žuč, osudila je tvitove, kao i njen najverovatniji naslednik Boris DŽonson. Emanuel Makron nije reagovao.

Si-En-En s ogorčenjem primećuje da lideri EU ostaju neprihvatljivo uzdržani prema Trampovim ispadima, ocenjujući da je njihova strategija da mu prilaze s medom, pre nego sa „sirćetom“.

U takvim okolnostima, pored ostalog, prirodno je što se ovdašnje vođe dive Trampu i, zapravo, priželjkuju više trampizma, koji podrazumeva nacionalizam, ksenofobiju, pa i rasizam.

Milorad Dodik je, opet u intervjuu Danasu, najavio da će pozvati Amerikance srpskog porekla da na izborima sledeće godine glasaju za Trampa. Dodik je, takođe, bizarno zaključio da i on i Tramp imaju problema s američkom administracijom.

Nekoliko dana kasnije Vučić je slično izjavio da više veruje Trampu nego Stejt departmentu – u kontekstu Kosova – ali malo je mesta sumnji da i Dodik i Vučić priželjkuju jačanje trampizma i drugi mandat aktuelnog predsednika SAD jer bi on mogao, nadaju se ne bez osnova, da dovede do snaženja autoritarnosti, kako u Americi, tako i u svetu (Vučić bi se doduše možda „snašao“ i sa Bajdenom kao predsednikom, ali trenutno perspektiva američkih demokrata generalno izgleda sumorno).

A inicijalnu podršku trampizmu u „srpskom nacionalnom korpusu“ dao je Šešelj 2016, pozivajući Srbe da glasaju za Trampa. Šešelj, istina, nije Dodikov guru, kao što je Vučićev, Dodik je u politiku krenuo s drugačijom pričom, ali su se vremenom, i uz Vučićeve transformacije, političke razlike između njih trojice potrle. Načini ostvarivanja politike se donekle razlikuju.

I sada dolazi do koincidencije, samo vremenske, da dan-dva posle napada Trampa na članice Kongresa Šešelj vređa novinarku Danasa, potom joj i preti za skupštinskom govornicom, a kasnije isto postupa prema poverenici za zaštitu ravnopravnosti. Razlika je u tome što su Trampa, osim demokrata, medija i boraca za ljudska prava, osudili i članovi Kongresa iz njegove stranke, dok su se naprednjaci i njihovi koalicioni partneri jedva uzdržali od aplauza Šešelju.

Martinović potcrtava „srbomrstvo“ medija, Marinković se zahvaljuje „profesoru“, dok predsednica Skupštine ćuti – očekivano, kao što je, možda ipak iznenađujuće, nedelju dana ranije u parlamentu stala u odbranu Zorana Ćirjakovića i njegovog načina „polemisanja“ sa ženama sa kojima se politički ne slaže. Uostalom, takozvana premijerka Srbije pre dve godine je izjavila da Šešelja poštuje.

Vučiću je ova stabilokratija uz Merkel i Makrona dobra, ali neprirodna. Bolji su trampizam i krajnja autoritarnost u kojima bi nestale sve stege i potrebe za ma kakvim uzdržavanjem. I nisu bez izgleda.