S verom u zjalo

Administracija Donalda Trampa na Evropsku uniju gleda kao na konkurenta, čak neprijatelja, kako je 45. predsednik SAD ranije izjavio. U skladu sa takvom politikom, koja se (još) u punom kapacitetu ne sprovodi, prirodno bi bilo očekivati da Vašington u Evropi stvara haos.

Zaokret ne bi značio nikakvu podršku Srbiji. Podrška promenama granica na Balkanu bila bi sporedna medveđa usluga Srbiji koja bi bila samo kolateralna žrtva takvog zaokreta, odnosno moneta za potkusurivanje Amerike sa moćnim evropskim zemljama, pre svega sa Nemačkom.

Kolateralne žrtve i monete za potkusurivanje bi isto tako bile i druge balkanske države, ali razmena teritorija bi najmanje odgovarala interesima Srbije. To je jasno već i iz samih reakcija predsednika Srbije i njegovih poslušnika: dočekivanja na nož svakog ko se toj, mada maglovitoj, ideji suprotstavlja. Ta furiozna reakcija znači samo da je razmena teritorija u interesu Vučića i njegovih poslušnika.

Razmena teritorija nije u interesu Srbije jer bi dovela do rasta nezadovoljstva svih – njenih građana i srpske i albanske nacionalnosti. Te frustracije bile bi mnogo veće od postojećih, uzrokovanih trenutnim stanjem. Iako u javnosti kruže razne verzije o tome šta bi se, zapravo, razmenjivalo, kakvo god rešenje da se primeni, potencijal etničkih sukoba bi se povećao. Neko bi bio nezadovoljan jer nije „razmenjen“. Srbiji sukobi najmanje odgovaraju, bilo da je reč o onima „niskog intenziteta“ ili o nekom novom ratu.

Srbija nije spremna za neki novi rat. Još se nije oporavila od poslednjih u kojima je prošla katastrofalno, a Srbi daleko katastrofalnije. Već 18 godina prioritet su stabilnost i Evropa – makar se sada naši zvaničnici hvalili kako je podrška građana Srbije ulasku u EU 55 odsto.

„Nacionalno pitanje“ odavno nije na stolu, osim na kafanskom i slavskom. Istina, srbovanja nije bila lišena nijedna postpetooktobarska vlast osim Đinđićeve. To srbovanje je gotovo uvek bilo u funkciji izbora. Vučićeva vlast je u srbovanju najglasnija, ali uz stalnu opravdanu sumnju da je reč o zjalu.

Najbolje bi zaista i bilo da se priča o razmeni teritorija, budući veoma opasna ako počne da se sprovodi u delo, ispostavi kao zjalo. Bilo da njeni zagovornici – Vučić i Hašim Tači – ne misle ozbiljno, bilo da u sprovođenju, ako ipak misle ozbiljno, budu sprečeni. Tačija da spreči većina kosovskih Albanaca koji to ne žele, a obojicu Zapad, pod pretpostavkom da Zapad ipak ne želi „otvaranje Pandorine kutije“.

Tako dolazimo u naizgled paradoksalnu situaciju da bi od Vučića zapravo mogli da nas spasu prokaženi večiti dušmani. Naizgled, jer zašto bi trebalo smatrati da Vučićevi planovi idu na ruku Srbiji? Dranje, ucene i nasilje ove vlasti nisu argumenti. Setimo se samo da su Vučićevi najbolji inostrani prijatelji Toni Bler i Gerhard Šreder. Ja verujem da bi i Bler i Šreder mogli biti veći Srbi od Vučića.

Među dosadašnjim srpskim vladarima Vučić nije najgori samo zato što je Milošević izazivao ratove. Vučiću samo to fali, da svoju ionako rušilačku politiku povede „drugim sredstvima“, pa da ga prevaziđe.