Kampanja u Srbiji u izbegličkoj krizi koja je imala za cilj da njene građane predstavi kao dobre Samarićane završena je, za sada, usled premeštanja fokusa stvari na nama najbliži Zapad. Medijski atraktivne scene se ponavljaju u Hrvatskoj sa policajcem koji drži bebu. Nacionalna pripadnost policajca nije poznata, pa je ostala tajna da li je, po nekoj ironičnoj logici stvari, to možda bio neki „Srboljub Popović“ (u stvari, zove se Ivan Vidosavljević) kao pripadnik u Hrvatskoj najugroženije nacionalne manjine, a s obzirom na to da je policajac sa bebom u Srbiji bio pripadnik one nacionalne manjine prema kojoj većinsko stanovništvo gaji najveće nepoverenje.
Vidimo i apsurdne prizore kakav je bila fudbalska utakmica u Tovarniku, između lokalnih fudbalera, u kopačkama i bosonogih izbeglica iz Sirije koji uspevaju da pobede, mada su navodno stalno osluškivali hoće li čuti pisak lokomotive koja će ih, nadaju se, odvesti dalje na Zapad. Samo oni znaju kako im je.
Ta utakmica ličila je na usiljeni pokušaj uspostavljanja poverenja između domorodaca Evropljana i Sirijaca, ljudi druge vere i drugačije kulture. Kao što je usiljeni pokušaj uspostavljanja poverenja bila nedavna fudbalska utakmica, na bečkom samitu EU-Zapadni Balkan, između ekipa EU i „buduće EU“.
Ko je u Evropsku uniju više dobrodošao, naše zemlje Zapadnog Balkana, dakle „buduća EU“, ili izbeglice sa Bliskog istoka, nazovimo ih „budući građani EU“ – pitanje je za milion dolara.
Neizbežno je i regionalno nadmetanje u humanosti prema izbeglicama. Srbija i Hrvatska tu su vrlo slične, s entuzijazmom i promenljivim uspehom daju nesrećnicima ono što najviše žele – slobodan prolaz ka sanjanoj Nemačkoj. Uz pružanje humanitarne pomoći, to je drastična razlika u odnosu na Orbana, ali to je kao kad biste poredili prosečno pristojnu osobu sa profesionalnim „fanom“ nekog fudbalskog kluba.
Običnog sveta što se tiče – za Hrvate ne znam, ali verujem da je isto – Srbi na čitavu stvar, stiče se utisak, gledaju sa jednom mišlju – da te izbeglice što pre odu tamo gde žele i tu njihovu želju prihvataju kao vrlo srećnu okolnost. Što je donekle prirodna reakcija, i tu nema mesta moralisanju.
Jednom sam bio u parku kod beogradske Autobuske stanice, u vreme najvećeg izbegličkog talasa do sada. Bilo je ljudi koji su donosili pomoć, a bar polovina njih bili su stranci, uglavnom se čuo engleski jezik. Naši aktivisti koji su tamo bili iz dana u dan kažu da je to uobičajena slika. Srbi se, dakle, ne pretržu, ali ne zato što su cicije, već gledaju svoja posla. Tako je, uostalom, bilo i devedesetih kad su bežali „naši“. Uobičajeno razmišljanje, reklo bi se, „država će to da reši“. Kao što će da reši i sve ostalo.
U međuvremenu, bauk miliona izbeglica nastavlja da kruži Evropom, i kod nas. Sto miliona, 35 miliona, ili 20 miliona „ljudi u pokretu“. Objašnjenja kako je to moguće i u kom periodu izostaju. Dosad, u Evropu – u Nemačku, da budemo jasni – još nije stiglo očekivanih milion ljudi. A tih milion poslanik u Bundestagu Josip Juratović opisuje ovako: „Milion useljenika u zemlji sa 80 miliona stanovnika je kao da u restoran u kojem je 80 gostiju dovedete još jednog. Dakle, nema problema“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
