Samo jako

„A za koga si ti“ – sećam se tog često i na svakom mestu postavljanog pitanja na početku obnovljenog višestranačja u Srbiji. Izbori su bili čudo neviđeno. Nisam tada, srećom, još imao pravo glasa, ali da jesam rado bih, ponesen opštim entuzijazmom, glasao kao većina. Dovoljan broj godina da glasam stekao sam 1997, ali glasao nisam jer sam se složio sa stavom opozicije koja se odlučila za bojkot. Entuzijazam mi se vratio 2000. godine kada sam zaokružio kao većina, za predsednika, a onda i za parlament.

Posle 2003. godine volja za glasanjem mi je postala promenljiva i tako je i sada. Najpre sam računao da ću glasati za Vuka Jeremića. Išlo mi je na živce što čoveka malo-malo stigmatizuju kao nekakvog okorelog nacionalistu. Vuk Jeremić šef diplomatije ostao mi je u sećanju kao odlučan političar, a nadao sam se da ga je iskustvo koje je u UN stekao u međuvremenu „doradilo“. A onda je čovek objavio: „Kandidujem se jer volim Srbiju.“ I to me je odbilo. Znam da Vuk Jeremić nije okoreli nacionalista. Ali ne znam šta jeste.

Saša Janković mi nikad nije bio opcija. Možda sam nešto baš propustio, ali Janković mi je bio neprimetan dok nije ušao u sukob s Vučićem. Još više nego u slučaju Jeremića – ne znam šta Janković jeste. Nije mi se dopao „apel 100 javnih ličnosti“ Jankoviću da se kandiduje – to je što se mene tiče inauguracija kandidata „odozgo“. Ako odnekuda ombudsman treba da se vine, trebalo bi, čini mi se, da to učini iz baze, iz okruženja onih najugroženijih koje štiti. Uostalom, zašto bi nekoga uopšte trebalo moliti da se kandiduje?

Glasajući za Tomu Nikolića 2012. glasao sam u stvari protiv Borisa Tadića za kojeg sam glasao 2004. Kada je odjeknula Tomina ekskluzivna ispovest za Sputnjik – i u njoj najava kandidature protivno volji Vučića – otvorila mi se mogućnost, pokazaće se iluzorna, da ponovo, što bi bilo manje verovatno, glasam za Nikolića da bih, ovaj put, glasao protiv Vučića. Verovatnije je da bih kao građanin tek uživao u neizvesnosti izbora koju bi odlazeći predsednik doneo.

S Tominim povlačenjem, to jest „pobedom državnog jedinstva“, ta nada u neizvesnost se raspršila, te sam mom drugu Miletu – nek ide život – obećao da ću glasati za Željka Veselinovića iz koalicije „Radnik nije rob“. Zato što ga Mile s takvim žarom podržava. Avaj, Veselinović je juče odustao.

Ali, da budem iskren, pošto bih za Veselinovića više glasao zbog Mileta nego zbog sebe, ta vest me nije previše ražalostila – izvini Mile – pa mi je kao kec na desetku legla vest da je LJubiša Preletačević Beli u subotu u Mladenovcu počeo da sakuplja potpise za kandidaturu i da je istog dana u Mladenovac stigla Specijalna antiteroristička jedinica da pravi nekakve racije (?!) .

I tako sam odlučio – „samo jako“. Za Belog. Doduše, ne znam baš ko je, ali rekao bih da je normalan čovek – za razliku od nekih – i da očigledno ima veliko poverenje ljudi u svojoj sredini. Daću i potpis i za overu potpisa. Valjda Beli neće odustati, valjda će skupiti novac za overu. U suprotnom, preostaje mi samo bilo ko osim Vučića u nažalost sve nedostižnijem drugom krugu.