Sekund do Damaska

Od Haife ka de jure izraelsko-sirijskoj granici jurili smo prilično brzo, kako su nam izraelski vodiči objasnili – za svaki slučaj. Poslednji put pre toga visoravan, kao i severni Izrael, bili su ratno poprište 2006. Tada se odigrao takozvani Libanski rat između Izraela i Hezbolaha, uz podršku raznih drugih libanskih grupa, naravno uz Iran u pozadini. Golan je tada bio zasipan raketama izraelskih neprijatelja.

Sve što smo tog leta videli bili su vinogradi, zelenilo, što prirodno, što vojno – to naravno nismo videli iz blizine – i turistička atrakcija na samoj međunarodno priznatoj granici Izraela i Sirije. Bunker iz rata iz 1973. posle kojeg je sirijska vojska oterana sa Golana, zauzetog još u Sedmodnevnom ratu 1967, skulpture sačinjene od oružja tada korišćenog, pogled na sirijsko uglavnom napušteno mesto Kuneitra, u takozvanoj tampon zoni.

U obližnjem kafiću „Kofi Anan“, nazvanom po ranijem generalnom sekretaru UN, nismo imali prilike da popijemo kafu. Nije bio otvoren, valjda zbog toga što gosti tamo retko dolaze.

Poseta Golanu bila je upriličena nešto više posle godinu dana od početka rata u Siriji. Taj rat se u to vreme još ponegde nazivao sukob vlasti Bašara Asada i opozicije/demonstranata.

U Jerusalimu smo pitali lokalnog vodiča, bivšeg vojnog veterana – u Izraelu retko koji stariji građanin ne može da se podiči takvom titulom – kad nas je već doveo do Kapije Damaska u starom gradu: za koliko može da se stigne od Jerusalima do Damaska? „Za dva minuta, izraelskim vojnim avionom“, glasio je odgovor Jude – tako se vodič predstavio.

Veći deo sveta izraelsku kontrolu nad Golanskom visoravni smatra nelegalnom i nelegitimnom okupacijom, u skladu sa međunarodnim pravom. O tome su Ujedinjene nacije donele odgovarajuće rezolucije. Američkom predsedniku Donaldu Trampu to očigledno nije ništa značilo.

Kao što se oglušio o dokumente koji se odnose na status Jerusalima priznavši ga za glavni grad Izraela, tako je doneo odluku i da prizna aneksiju Golanske visoravni. Ambasador Sirije u UN ogorčeno mu je predložio da Izraelu pokloni Južnu i Severnu Karolinu.

Amerika svakako odavno nije imala toliko proizraelski orijentisanog predsednika. Poslednja odluka tumači se s pravom i kao Trampova podrška premijeru Benjaminu Netanjahuu uoči parlamentarnih izbora 9. aprila. Izraelci koji još veruju u mirovni dogovor s Palestincima i plan o dve države, Trampove odluke doživljavaju kao katastrofalne i kao medveđu uslugu samim Izraelcima, odnosno Jevrejima.

U realnosti Trampova odluka neće imati velike posledice. Broj zemalja koje bi mogle da slede primer Vašingtona ne može biti veliki. U one koje se Trampovom načinu „rešavanja“ bliskoistočnog problema protive, spada i većina država EU koju inače Netanjahuova vlast smatra nedobronamernom.

Isto tako, a verovatno i manje posledice na realnost imaće reakcije zemalja koje se pozivaju na međunarodno pravo, poput Rusije, i osuđuju priznavanje anektirane teritorije (Krim je valjda nešto drugo).

Izrael će što se spoljne politike tiče nastavljati da se poziva na bezbednosne argumente, koji svakako nisu neutemeljeni, i kada jednog dana Netanjahu ode sa scene. Te 2012. nama koji smo nalazili mane takvim pozivanjima crtali su prstenove pretnji oko Izraela, okruženog neprijateljima. Takav pristup iz perspektive jevrejske države pokazuje se kao uspešan punih 70 godina.