Sijeva usluga

Odnosno, da će Republiku Kinu koju kao državu priznaje svega 14 članica Ujedinjenih nacija sjediniti sa Narodnom Republikom Kinom, milom ili silom. Drugog dana prošle godine Si je izjavio da će ostrvo „morati“ da se ujedini sa NR Kinom, a godinu dana kasnije, ove subote, na Tajvanu su održani predsednički i parlamentarni izbori čiji rezultati ne idu u prilog njegovim planovima.

Caj Ing-ven je osvojila drugi predsednički mandat dobivši 57,1 odsto glasova, dok je njen glavi protivnik Han Kjo-ju, koji je važio za favorita Pekinga, prošao sa 38,6 odsto. Caj se zalaže za održavanje postojećeg stanja u odnosima sa NR Kinom, a Han za tesnije međusobne veze, posebno u domenu ekonomije, bez zalaganja za ujedinjenje. Han je u martu prošle godine posetio „kopnenu Kinu“ i Hong Kong i izjavio da bi proglašenje nezavisnosti Republike Kine bilo „opasnije od sifilisa“.

Status kvo za koji se Caj zalaže podrazumeva de facto nezavisnost kakva postoji već decenijama. Formalno proglašenje bi bilo drastičan korak koji bi najverovatnije isprovocirao vojnu intervenciju Pekinga. Pitanje je kako će Si reagovati na ustavne promene koje je nagovestila na Tajvanu vladajuća Demokratska napredna partija aktuelne predsednice – pominje se promena zastave i polaganje prava samo na arhipelag, a ne i na „kopnenu Kinu“. Iako na prvi pogled inicijativa deluje umereno, u Pekingu bi se mogla smatrati provokacijom, odnosno korakom ka cementiranju nezavisnosti.

Međutim, kao što je nerealno i stvar prošlosti – još otkako su SAD priznale NR Kinu 1979 – da Tajpej polaže pravo na kopnenu teritoriju i zalaže se za ujedinjenje po nekom svom modelu, teško je zamisliva i nezavisnost uz međunarodnu podršku. Tajvan je u poslednjih nekoliko godina puno izgubio na političkom planu. Više zemalja povuklo je, pod uticajem Pekinga, priznanje nezavisnosti. Među poslednjima koji su to učinili bili su Kiribati i Solomonska ostrva, čiji je relativni značaj mali, ali ne i nebitan (što je poznato Srbiji koja i dalje vodi kampanju za povlačenje nezavisnosti priznanja Kosova).

Tajvan je takođe izolovan od međunarodnih organizacija. Primer je Svetska zdravstvena organizacija u kojoj godinama bezuspešno pokušava da unapredi svoj status. Predstavnicima Tajvana onemogućeno je učešće u radu SZO, uprkos insistiranju Tajpeja na doprinosu koje on, pored ostalog i naprednom tehnologijom, daje medicini i upozorenjima da se time šteti borbi protiv pandemija. Ipak, ne može se reći da je Tajvan nemoćan. Uprkos tome što ga već 40 godina više ne priznaju kao državu, SAD su glavni politički saveznik Tajvana. Američki institut u Tajpeju je praktično ambasada, a Amerika je glavni snabdevač Tajvana oružjem, što je bitno u kontekstu napetih odnosa sa Pekingom.

Caj Ing-Ven i vladajuća stranka za pobedu na izborima, kako se tumači, treba da se zahvale Si Đinpingu, ne samo zbog njegovih pretećih poruka u vezi sa ujedinjenjem, već i zbog obračuna kineskih vlasti sa demonstrantima i izgrednicima u Hong Kongu. Takvo postupanje je birače ubedilo da još nije vreme za pregovore sa Pekingom, kao i da nekadašnja britanska kolonija ne predstavlja dobar primer.