Sjedinjene Države Evrope

Stara je najmanje dvesta godina, a ujedinjenje Evrope maštano je u različitim oblicima i na osnovu različitih vrednosti. Evropa se u praksi ujedinjavala u okviru različitih međa i pre Rimskih ugovora iz 1957. kojima je začeta današnja Evropska unija. U Evropi u drugoj polovini XIX veka pasoši su bili praktično ukinuti, u dugom periodu mira do izbijanja Prvog svetskog rata. A sloboda kretanja, danas sve više osporavana, temeljna je vrednost EU.

U XVlll veku navodno je Džordž Vašington, prvi predsednik onih „pravih“ Sjedinjenih Država, predlagao stvaranje njihovih pandana na Starom kontinentu. U narednom stoleću o tome su govorili Napoleon Bonaparta, u skladu sa svojim vizijama, ujedinitelj Italije Đuzepe Macini, Viktor Igo, Mihail Bakunjin… U „kratkom dvadesetom veku“ Lav Trocki je predviđao osnivanje „Federalne Republike Evrope“ – osnivači bi, naravno, bili proleteri.

Jedan od svakako najpoznatijih govora o potrebi ujedinjavanja Evrope održao je 1946. na Univerzitetu u Cirihu Vinston Čerčil, u tom trenutku van vlasti u Britaniji: „Moramo izgraditi neku vrstu Sjedinjenih Država Evrope. To je jedini način na koji će stotine miliona ljudi koji naporno rade moći da povrate jednostavne radosti i nade koje život čine vrednim življenja“.

Šulc je na stranačkom skupu Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) rekao da želi da se EU do 2025. transformiše u Sjedinjene Države Evrope koje će imati zajednički ustavni ugovor. „Zemlje članice EU koje s tim ne žele da se saglase morale bi po automatizmu da napuste članstvo“, rekao je Šulc. Odbijanje je odmah stiglo od demohrišćana Angele Merkel, s kojima će SPD ove nedelje možda napraviti novu „veliku koaliciju“.

„S obzirom na propast evropskog ustavnog ugovora 2002/2003, takav projekat smatram nerealnim, naročito do 2025. Sjedinjene Države Evrope prebacile bi suverenitet sa država članica na Brisel. Za to ne bi bilo većine u mnogim državama članicama“, trezveno je reagovao Peter Altmajer, nemački ministar finansija i jedan od najbližih saradnika kancelarke Angele Merkel.

Zigmar Gabrijel, aktuelni vicekancelar i nemački ministar spoljnih poslova, takođe socijaldemokrata, umirivao je javnost rekavši da „SD“ Evrope ne bi označile kraj nacionalnih država na kontinentu, ali je rekao i da je stvaranje ujedinjenih evropskih država neophodno zbog toga što evropske zemlje nisu u stanju da svoje interese brane same. „Ako se ne udružimo, glas naše dece neće se čuti u svetu“, rekao je Gabrijel. I to zvuči realistično.

U pravu su svi koji o Šulcovoj ideji govore kao o snu. Za početak, SPD treba da (p)ostane vladajuća nemačka stranka i da onda gura svoj dnevni red. Zato se njegova izjava može smatrati i opipavanjem pulsa i razmrdavanjem javnosti u već duže vreme što deprimiranoj, što sediranoj Evropi.

Najgrlatiji otpor ovoj ideji, snu i, prosto, sugestiji, stigao je iz „ponosne i nepokorne“ (V. Šešelj) Mađarske. Janoš Lazar, šef kabineta Viktora Orbana, i Laslo Surjan, bivši potpredsednik Mađarske, Šulca su uporedili sa Adolfom Hitlerom. Zanimljivo je da je povodom ovih njihovih poređenja Sputnjik primetio da se Mađarska u Drugom svetskom ratu borila na strani Nemačke.

U redu, Šulc verovatno trči pred rudu, preteruje, ali bilo bi dobro čuti još koji predlog za budućnost, a da to ne budu samo izraženo idolopoklonstvo prema Putinu i Trampu, autoritarizam i „neliberalna demokratija“ čiji bi vrhunac bila izgradnja zida poput onog još neizgrađenog između SAD i Meksika.