Smajli Đorđa Vukadinovića

A autor je niko drugi do član uredništva istoimenog časopisa i dugogodišnji Vukadinovićev saradnik Slobodan Antonić, koji je, istina, već poduže vreme u nečemu što liči na egzil. Piše Antonić, priznaje to i Vukadinović makar kada je reč o pomenutom tekstu, „radikalno“, NSPM mu je možda suviše umeren, pa se preselio na platforme kao što su „Fond strateške kulture“ i „Sve o Srpskoj“.

Međutim, nema ništa prirodnije od toga da se bilo koji Antonićev tekst nađe na NSPM-u, ne samo zbog pomenutog članstva. Vukadinović je analitičar, a već duže vreme i političar patriotskog usmerenja, u sklopu ovdašnjeg poimanja patriotizma – primer takvog patriotizma je što se na NSPM-u Kosovo i njegovi zvaničnici uvek stavljaju pod znakove navoda kako bi se Kosovo bez znakova navoda „odbranilo“ – što je Antoniću verovatno nedovoljno, pa se otrgnuo od NSPM matice i odmetnuo u virtuelnu patriotsku šumu. Ali Vukadinović i Antonić ostaju prirodni saveznici, teže istim ili sličnim političkim ciljevima, samo su im metode različite. Otud je moralna panika kratkovida, što je moralnim panikama i svojstveno.

Vukadinović je pragmatičan, fleksibilan, može da se upusti u dijalog i makar privremeno iskorači iz svojih žilavih svetonazora radi višeg cilja – a to bi bila promena vlasti u Srbiji. Zato je, osim što je izrastao iz analitičara u političara, postao i agilni tviteraš koji uvek apeluje na racionalnost i umerenost uz pregršt „diverzifikovanih“ smajlija – opet radi istog višeg cilja, samo na Tviter frontu. Dok Vukadinovićevi smajliji u svrhu pacifikovanja političke kulture na Tviteru mogu da naiđu na simpatije, čuđenje ili biti primljeni s podozrenjem, Antonić i smajliji su nezamislivi. Antonić vodi bespoštedni rat protiv svojih arhineprijatelja – takozvane druge Srbije – i tu nema pragmatizma i fleksibilnosti, a naročito nema smajlija.

Stvar sa Vukadinovićem, Antonićem i „slučajnim Srbima“ koji letuju u „NDH“, kako potonji piše, predstavlja gotovo pa mikroprimer aktuelne srpske opozicione politike. Vukadinović se razložno, ostavljajući privremeno ideologiju po strani, zalaže za formiranje dve opozicione kolone što bi moglo da ugrozi Vučićev režim, da ga značajno oslabi, ako ne kratkoročno pobedi. I u tom svom zalaganju vodi borbu sa pristalicama bojkota od kojih bi neki, zbog svoje nefleksibilnosti, mogli biti označeni kao pandan Antoniću na drugom kraju političkog spektra, među „arhigrađanskim selebritijima“.

Ako spekulišemo da će pobediti ideja o dve kolone, dva DOS-a, i sa njom početi urušavanje, pa kraj Vučićeve vlasti, postavlja se, međutim, pitanje – šta posle. U slučaju ostajanja kosovskog pitanja u vakuumu, da li se nastavlja slična, zvanično evropska spoljna politika „uz čvrste veze sa Rusijom“ ili pak preteže Zapad, odnosno Istok? Ili, šta ako vlast do narednih izbora Kosovo, koje je za nju, za razliku od doslednog NSPM-a, tek sporadično pod znacima navoda istih trajno oslobodi? Smisleno je, u okviru takvog scenarija, predvideti dalje patriotske igre, jačeg intenziteta između vlasti i opozicije.