Uporedo sa upozorenjima koja stižu od uglednih istoričara da oni koji pretenduju da budu njihove kolege ponovo punom parom šire svoje „neortodoksne“ teorije o Srbima narodu najstarijem, tabloidi nam plasiraju još jednu srpsku navodnu „izuzetnost“. Naime, upisuju nas i među najhumanije nacije, ili što bi se narodski reklo – najduševnije.
Razlog je taj što tradicionalno gostoprimljivi Srbi, tobože, raširenih ruku dočekuju izbeglice koje stižu sa Bliskog istoka. Za razliku od braće Grka koji su ih prošle nedelje, na primer, na ostrvu Kos, njih 2.500, zatvorili na stadion po letnjoj žezi, bez hrane i vode. I pogotovo za razliku od braće Makedonaca koji su ih dočekali bodljikavom žicom i šok bombama. Mađare da ne pominjemo.
Zaista, dobro je da srpska ministarstva sile nisu stala da se ugledaju na balkanske i ugarske organe reda, ali čemu praviti poređenja sa lošim primerima? U sličnom duhu je bila prošlonedeljna patrijarhova izjava ili „priznanje“ u manastiru Krka da smo, eto, i mi Srbi u prošlosti činili zločine, da zbog toga treba da tražimo oproštaj, ali i da istovremeno ima da se zna da su drugi – Hrvati, Bošnjaci, Albanci, valjda – činili nama daleko veće i brojnije zločine. To baš i nije zvučalo kao dobra pouka narodu koji i inače veruje da je najvrlinastiji. Sve dok ne ode u drugu krajnost, nazovimo je samomrziteljsku.
Ali, vratimo se na izbeglice. Nema tome mnogo, ali zaboravilo se: od 2011. bilo je više protesta protiv izbeglica, tražioca azila, migranata, nazovimo ih kako god. U Bogovađi su meštani tražili iseljenje Centra za azil, u Obrenovcu i Mladenovcu demonstriralo se pod parolom „Da investicije, na azilanti“, „Zaštitimo našu decu“ i slično. U Ušću kod Obrenovca pre dve godine bila je zapaljena baraka namenjena azilantima. Izbeglice su zime često provodile u šumi pošto im država Srbija nije obezbedila smeštaj, a što je bila dužna da uradi.
Zatim, vlasnici nisu bili voljni da svoje stanove izdaju izbeglicama, autoprevoznici im nisu dozvoljavali da se u autobusima mešaju sa našincima – a sada je ta praksa dovedena do kraja: izbeglice su u zasebnim vozilima. To je nešto zbog čega će se mnogi među nama s navodnim zgražavanjem setiti Afroamerikanaca, načina na koji su oni do pre nekoliko decenija bili tretirani u imperiji zla, Sjedinjenim Državama. A to nešto se zove segregacija.
Opravdano je na medijski i politički stub srama stavljen policajac za kojeg se otkrilo da je opljačkao Sirijca, što ne znači da taj stub s tim policajcem treba i zapaliti. Opravdano je i upitati se da li je taj policajac samo izuzetak koji potvrđuje pravilo besprekornosti naše policije, ili je možda drugačije?
Najzad, kroz svu našu navodnu saosećajnost i gostoljubivost provlači se jedna stalna senka. Senka ruke, senka mnogih šaka, koje izbeglice tapšu po ramenu i kažu im srećan vam put. Mi smo kao publika na maratonu koja trkačima dobacuje flaše s vodom i pljeska im sa željom da stignu što dalje. Izbeglički put daleko prevazilazi maratonskih 42 kilometara.
Oni uglavnom žele da odu u Nemačku, što je prirodno. Srbija može da im ponudi samo varljiv mir, što, međutim, nije zanemarljivo kada dolazite iz Sirije ili iz Avganistana. Imaćemo vremena i prilike da pokažemo gostoljubivost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
