Srbina za kancelara

Naravno da ima Nemaca koje takvo predviđanje užasava – o porastu ksenofobije govore na primer dobri rezultati Alternative za Nemačku u poslednjih nekoliko godina – ali ima i onih koji pitaju – zašto tek 2030?

Otkako je najjaču evropsku silu pre četiri godine zapljusnuo migrantski talas pre svega sa Bliskog istoka, nemačka politička krvna slika se poprilično promenila. Pomenuta stranka AfD uveliko je zastupljena u svim regionalnim zakonodavnim telima, dok je u saveznom parlamentu najjača opoziciona stranka. Uoči izbora za Evropski parlament širi se strah – hoće li Nemačka Evropi dati više populista nego što bi to bilo zdravo. Incidenti prema drugačijima, ne samo na istoku zemlje, odavno nisu nepoznanica.

Pa ipak, „kultura dobrodošlice“ o kojoj se toliko govorilo 2015. nije nestala. Vrata nisu otvorena na način viđen te godine vrhunca izbegličke krize, ali Nemačka i dalje prihvata ljude, posebno one koji mogu koristiti njenoj ekonomiji, što nisu samo izbeglice. Toga su svesni i građani Srbije koji tamo vide perspektivu. Dok Vulin podgreva priče o vojsci, i dok su navodno svi od reda za vraćanje obaveznog vojnog roka, ovde kao da je stvorena nova krilatica: rani sina/ćerku, pak šalji u NJemačku.

Srbi i, uopšte uzev, Jugosloveni, su, dobro je poznato, bili vrlo dobrodošli u nekadašnju Zapadnu Nemačku, a sadašnje vreme i novo otvaranje vrata vrlo podseća na to doba. Jedna od razlika, nepovoljna po ostatke YU prostora, je što ljudi gde god da odlaze pa i u Nemačku, odlaze bez želje za povratkom i pitanje je koliko će ti odlasci doprineti kroz devizne doznake balkanskim ekonomijama.

Da se vratimo početku priče: ako može musliman da bude nemački kancelar, pa mogao bi još pre Srbin jednog dana. Em Evropljanin, em hrišćanin, makar po precima, zavisi od slučaja. Ako može Srbin/Srpkinja da bude u Nemačkoj inženjer, lekar, negovatelj(ica)… I ako može socijaldemokrata Josip Juratović da bude poslanik u Bundestagu onda može i neki Petar Petrović u Bundeskancleramt.

Kad smo kod Juratovića, prošao je solidan broj godina otkako je u Hrvatskoj puštena u opticaj priča o mogućnosti da Srbin bude njen predsednik. I to ne bilo ko, nego baš Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog vijeća, tada i danas. Tada je u Hrvatskoj gotovo postojao konsenzus da je Pupovac, osim što je Srbin, pristojan građanski političar lojalan svojoj zemlji, to jest da nije „četnik“.

Ali to je sada pluskvamperfekat, sada kao da je konsenzus da Pupovac jeste četnik. Hrvatskom se posle raznih neprijatnosti i pretnji koje je doživljavao sada nekažnjeno spaljuju lutke sa njegovim likom. A ako je Pupovac četnik, onda su to već svi Srbi bez razlike, i kao takvi nepodobni za čuveni Pantovčak.

Pre će, dakle, Srbin biti nemački kancelar nego hrvatski premijer ii predsednik. S tim da bi Nemci morali biti pažljivi, kako bi na takav izbor gledali „vekovni neprijatelji srpskog naroda“. Ili, u slučaju isto takog mogućeg izbora nekog Hrvoja Horvata, kako bi to doživeli „vekovni neprijatelji hrvatskog naroda“.

Moguće da bi Izbor jednog ili drugog „Jugoslovena“ za kancelara stvorio balkansko poprište u sred Nemačke – što nije neviđeno u manjim razmerama – pa bi Brinkhausov musliman ipak bio bolje rešenje.