Srebro za Merkel

Šta treba da se desi pa da prestigne rekordera, „kancelara ujedinjenja“ Helmuta Kola, koji je u Bundeskancleramtu bio 5869 dana, od 1982. do 1998?

Vlada treba izdrži do kraja mandata u jesen 2021. i da se pregovori o novoj vladi oduže – posle izbora koji najkasnije moraju da se održe 21. oktobra te godine – a samim tim i tehnički mandat Merkel.

Merkel je, naime, obećala pre godinu dana da se neće kandidovati ponovo ni za šeficu svoje Hrišćansko demokratske unije (CDU) – tu funkciju od decembra prošle godine obavlja Anegret Kramp-Karenbauer, niti za još jedan, peti kancelarski mandat. Hoće li je i u vladi naslediti Kramp Karenbauer, kako je kancelarka navodno bila zamislila, a koja je u međuvremenu postala ministarka odbrane, nije sigurno.

Pad aktuelne, četvrte vlade Angele Merkel, iako se proricao, pored ostalog zbog mršavih rezultata CDU na saveznim izborima 2017. i nekolikim pokrajinskim u međuvremenu, već nedugo posle formiranja 2018, nije izgledan i predstavljao bi nepoželjan presedan.

Dugi pregovori posle sledećih saveznih izbora, možda i duži od onih koji su usledili prethodnim, nisu nezamislivi, jer se u poslednjih nekoliko godina politički pejzaž Nemačke znatno izmenio u odnosu na konstelaciju koja je postojala od osnivanja savezne republike 1949.

Merkel će biti zapamćena kao kancelarka koja je dodatno ojačala Nemačku, ekonomski i politički, u proširenoj Evropskoj uniji, od 2004. do 2013. obogaćenoj za 13 novih članica. Takođe i po politici štednje, zbog čega će je se u nekim zemljama, posebno Grčkoj, nerado sećati.

Izbeglička kriza koja je počela 2015. označila je vrhunac njene moći posle koje je usledilo neizbežno slabljenje. Upravo je ta kriza odlučno doprinela tankim pobedama i istorijskim padovima prema broju prikupljenih glasova CDU. Rezultat sa saveznih izbora 2017. bio je najlošiji od 1949.

SPD – glavni koalicioni partner tokom najvećeg dela „ere Merkel“ – već godinama se suočava sa ozbiljnom krizom, dok su „desno populistička“, kako se obično opisuje, Alternativa za Nemačku (AfD) i Zeleni dobili značajno poverenje birača.

Uspon AfD, najjače opozicione stranke na saveznom nivou od 2017, zastupljene u parlamentima svih 16 nemačkih pokrajina direktna je posledica izbegličke krize, a uspesi Zelenih dolaze, pored ostalog, usled slabosti SPD, pored CDU druge takozvane narodne partije, što je termin koji označava stranku koja uživa podršku među raznolikim društvenim slojevima i generacijama. AfD sada sebe vidi kao narodnu partiju, iako to nema utemeljenja, bez obzira na izborne uspehe.

Merkel u procesu tranzicije za svoj glavni zadatak pre nego što se zvanično penzioniše za oko dve godine, ako sve bude kako je zamišljeno, ima očuvanje svog nasleđa koje se svodi na jednu reč: stabilnost. To neće biti lako, s obzirom na drugačiju političku scenu u Nemačkoj, potrese u EU, pre svega Bregzit, i pogoršane odnose sa Sjedinjenim Državama. Ekonomska kriza koja je u Nemačkoj navodno na pomolu, o čemu se povremeno izveštava, takođe bi mogla da ugrozi njene planove.