U trenutku pisanja ovog teksta javnosti nije bilo poznato kako se premijer Srbije oseća, što je odavno postalo državno pitanje. S obzirom na to da je u to vreme bio na saslušanju u policiji to se može samo pretpostaviti. S Vučićem se sve vrti oko sirena: ako nije hitna pomoć, onda su vatrogasci, ako nisu vatrogasci, onda je policija. Mada, koliko je poznato, on juče nije priveden, već je u policiju sam otišao, pa nije bilo potrebe za sirenama. Samo je javnost alarmirana medijskim oznakama „hitno“.
Stalno alarmi, sirene, stalno oznake „hitno“. Liči na vanredno stanje bez vanrednog stanja. Negde devedesetih Radmila Milentijević je izgovorila onu čuvenu rečenicu: „Kad god sednem s predsednikom Miloševićem, ja puno od njega naučim“. Ja danas kad god čujem sirene pomislim na premijera Vučića.
Negde krajem devedesetih kada su Vučića – tada ministra informisanja – jednog nedeljnog jutra novinari pitali da prokomentariše neku kritiku koju je na račun vlasti izrekao opozicionar Vuk Drašković odgovorio je da u nedelju pristojan svet idu na pijacu, a oni drugi rade, eto, nešto drugo. Vremena se menjaju.
Dan ranije, ove subote, premijer je zaista izgledao srećno, kada je – otvarajući deonicu autoputa čije ime nosi dozu slučaja komedijant, Vladičin Han-Donji Neradovac- čestitao građanima Srbije što je Odbor za evropska pitanja Bundestaga dao „zeleno svetlo“ za otvaranje prva dva poglavlja u pristupnim pregovorima Evropske unije i Srbije.
Vest jeste dobra, nema šta, ali pitanje je koliko građani dele Vučićevu sreću. Jer, pomalo je tužno – to što bi valjda trebalo da nas čini srećnim. Prvo, nisu li već i komesar Han i nemački ambasador i ko sve ne rekli da će poglavlja biti otvorena, da u to nema sumnje. Ali, valjda, odbor Bundestaga je odbor Bundestaga.
Drugo, šta to nama uopšte konkretno znači. Fanfare su bile već prošlog januara kada je prva pretpristupna konferencija slavljena kao početak pregovora. Sada se „ispostavlja“ da pravi pregovori tek treba da počnu. Dakle, gotovo dve godine posle prethodnog otvaranja šampanjca. A da ne pominjemo potpunu neizvesnost kada je reč o njihovom toku i završetku – prema nedavnoj prognozi Hana, pregovori sa svim aktuelnim kandidatima trajaće duže nego što je to bio slučaj sa Hrvatskom (sedam godina).
Najzad, svetskoistorijske okolnosti – posle pape Franje i Si-En-En ih je okarakterisao kao Treći svetski rat – pod kojima bi Srbija trebalo da slavi stvar čini posebno neobičnom. Teroristički napadi u Parizu i na Bliskom istoku, rat u Siriji i spoljne intervencije, zaoštravanje između Turske i Rusije i izbeglička kriza zbog koje je Federika Mogerini govorila o raspadu EU, a Angela Merkel o mogućem ratu na Balkanu, sve zajedno i same članove Odbora za evropska pitanja Bundestagaostavljaju, očigledno, potpuno nesvesnim enormne važnosti njihovog „zelenog svetla“ za Srbiju.
Prošla je i 20 godišnjica Dejtona. Srbiji je, u ono vreme – opet te devedesete – bilo veoma stalo da rat stane uglavnom iz samo jednog razloga – da bi joj bile ukinute sankcije. U tu svrhu ondašnja vlast bila je spremna da pristane na mnogo toga, a sadašnja je u sličnoj situaciji spram pregovora sa EU.
Sadašnjeg heroja – kome idu sve zasluge – kao i tadašnjeg zovu faktor stabilnosti. Tadašnjem su slani telegrami-čestitke, sadašnji ima botove. I nemoj da neko ne bi bio srećan.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
