Šta da se izgubi

Dan RS i godišnjica proglašenja njenog Ustava bili su povod za još jedan Dodikov patriotski govor, tako je javio javni servis. Kako Dan RS poslednjeg dana februara, kad se slavi na Svetog Stefana, devetog januara? Ali, ko će pohvatati sve to, neka se slavi ako ima razloga.

Nema sumnje da je ovo slavlje bar malo u inat 1. martu koji jedan deo BiH slavi kao svoj „najvažniji praznik“, kako je za portal klix.ba rekao profesor Omer Ibrahimagić. Izgleda, međutim, da je sa protokom vremena, računajući od 1. marta 1992. kada je na referendumu u BiH koji su Srbi bojkotovali većina glasala „za demokratsku i nezavisnu“ Bosnu sve manje građana držalo do tog datuma.

„Dan nezavisnosti BiH ne samo da se ne obilježava na prostoru entiteta RS, nego se ne obilježava ni u kantonima sa većinskim hrvatskim stanovništvom, iako su hrvatski građani masovno izašli na referendum i odlučili da BiH bude nezavisna i suverena država“, primećuje Ibrahimagić.

Dodik na prijemu u Beogradu nije rekao nešto novo. Na primer: „Mi nećemo prihvatiti takozvane evropske procese samo zbog toga što je to obećanje nekih dalekih perspektiva i privilegije koje nisu osetili ni oni koji su sada u EU“. Ali je činjenica ni da se EU nije baš polomila da u BiH, pa i u Srpskoj značajno podstakne „evropske procese“ sve ove godine.

Govorio je i kako RS i Srbija ne prave nikakve zavere. Pobornici zavera mogli bi da se pitaju zašto na prijem nije došao Vučić, već su se pojavili „samo“ patrijarh i predsednik Nikolić.

Posle izbora prošle godine Dodik nema onako monolitnu vlast kao ranije voljom birača, ali vlast ima. Isto tako, posle izbora prošle godine Vučić nema monolitnu vlast, ali svojom voljom. Možda njih dvojica nemaju idealan odnos, ali tu činjenicu vlasti obojica uvažavaju.

Ako je Dodik slavio uz pominjanje Karadžića pomalo uz inat, otkud sad Amerikanci „razmatraju“ deportacije osumnjičenih za ratne zločine? Pa, valjda funkcioniše vladavina prava, a ne treba zanemariti ni uticaj godišnjica kakva je ona srebrenička.

U pomenutom izveštaju Njujork tajmsa (na naslovnoj strani) ta godišnjica se naglašava uz neizbežno ponavljanje reči o najgorem zločinu u Evropi posle Drugog svetskog rata. I, posebno, uz isticanje da su odgovarajući međunarodni sudovi utvrdili da je taj zločin bio genocid.

Američki list ipak pominje i zločine nad Srbima. Nedovoljno? Ali ni Srbi ih baš ne ističu, posebno u Srbiji. Za razliku od ljubavi prema apstraktnoj istoriji u koju svi misle da se razumeju, kultura sećanja nam je na vrlo niskom nivou, pa i kada je o zločinima reč, „njihovim“ i „našim“.

Kako se bliži 11. jul, podsećanja na Srebrenicu biće sve češća, u Srbiji uz pitanje hoće li Vučić u Potočare. Neće, ako bude sledio percepciju većine birača. Hoće, ako prihvati da bi odlaskom mogao da menja tu percepciju. Šta bi mu rekli njegovi zapadni savetnici? Pa njima je sada samo Kosovo na umu. Neka ide. I, ako se stvari tako posmatraju, Srbija više nema šta da izgubi.