Državno plakanje nad sudbinom krajiških Srba o dvadesetoj godišnjici „Oluje“ – u osnovi čist politički marketing – pomalo liči i na neku vrstu jalove kompenzacije ljudima proteranim iz Hrvatske, jer njihovoj nesreći je u ogromnoj, verovatno presudnoj, meri doprinela upravo ona – država Srbija. Pritom, „država“ ne može da se pravda time ko je bio na vlasti i oko vlasti u Srbiji avgusta 1995, ali i u vreme kada je počeo rat 1991. i kada se razbuktavao, a ko vlada sada – zato što su to manje-više isti ljudi.
Aktuelnu kampanju plakanja prevode nekadašnji radikali. Oni sada krajiškim Srbima nude svoje suze. Pre četvrt veka nudili su im Veliku Srbiju; kada je Slobodan Milošević krajiškim Srbima (uzgred, u tekućem ridanju potpuno je zaboravljen „Bljesak“) okrenuo leđa, proglasili su ga „najvećim izdajnikom u istoriji srpskog naroda“. „Vaša smrt biće veliko olakšanje za srpski narod“, pisao je sadašnji predsednik Srbije tadašnjem, okrivljujući njega za „Oluju“, ali ne i sebe.
I jedan ekscentričan detalj: radikali su posle „Oluje“ krajiškim Srbima ponudili da sačekaju novi Prvi svetski rat. Vojislav Šešelj je, naime, pad Krajine upoređivao sa nemačkim osvajanjem Alzasa i Lorene 1871 – kao što su Francuzi čekali gotovo pola veka da svoje pokrajine povrate, tako i Srbi ima da se strpe do promene „geopolitičke situacije“ u svetu, pa da se vrate „oslobođenju i ujedinjenju svih srpskih zemalja“. Posle koje će (promene) u Krajini živeti srećno i zadovoljno do kraja života.
Sadašnje državno prolivanje suza, među kojima su najkrupnije Vučićeve, isplatiće se bivšim radikalima, u to ne treba sumnjati. Šešeljev, pak, povratak, ako je verovati Faktor plusu, isplatiće se ostatku zaklanih radikala pa bi parlament uskoro mogao da osveži sećanja na Ota fon Bizmarka i Napoleona Trećeg.
A krajiški Srbi su negde, tamo. Negde, tamo, bili su i avgusta 1995. Tadašnjem režimu u Srbiji i većini građana Srbije bilo je zajedničko to što su se pravili da srpske izbeglice ne postoje. Do juče su bili maštali o granicama buduće države, a onda su ogladneli, umorili se, i najslađi i jedini san postao im je ukidanje sankcija.
Dvadeset godina kasnije u Srbiju, ali i u čitavu Evropu, dolaze neke nove izbeglice. „Ovaj problem ne može da se rešava pravilima i načinima funkcionisanja demokratskog sveta, jer ovo nije pitanje slobodnog kretanja ljudi, već masovnog kršenja zakona“, tako o ovim novim izbeglicama razmišlja predsednik Skupštine Vojvodine Ištvan Pastor.
Dakle, Pastor – sasvim u skladu sa „neliberalnom demokratijom“ koju je proklamovao mađarski premijer Viktor Orban – sugeriše da je podizanje zidova potpuno logičan, ne samo legitiman već i moralno besprekoran, način „rešavanja problema“. Proizlazi iz Pastorovih reči da su migranti, jednostavno, kriminalci. Bodljikava žica je, prema tome, jedan civilizovan odgovor divljacima koji su se drznuli da ničim izazvani krše zakon.
iljenko Jergović nedavno je dao dobar savet u vezi sa sadašnjim izbeglicama: „Sretnete li ih na njihovom putu, budite dobri prema tim ljudima, nahranite ih i obodrite. Oni su budući Europljani“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
