Svet posle Boltona

„Jastreb“, kako je u gotovo u svim izveštajima o smeni Bolton opisivan, doživljavan je, vrlo uprošćeno ali ne i netačno, kao pretnja po svetski mir. Ako je imenovanje nekadašnjeg ambasadora Buša mlađeg u UN prošle godine primljeno sa zebnjom, razrešenje je dočekano sa olakšanjem.

I predsednik Donald Tramp nije mogao da sakrije osećaj rasterećenja pošto je obavestio javnost da Beloj kući Boltonove „usluge više nisu potrebne“. Bolton je tvrdio da je sam ponudio ostavku, što je manje važno. Sam Tramp i analize objavljene posle smene ukazale su da su razlog rastanka „brojna neslaganja“.

Kada je Tramp imenovao Boltona, izgledalo je to logično, kao partnerstvo sličnih, nacionalističkog predsednika i ratobornog savetnika, Foksovog komentatora poznatog po zalaganju za smene režima u Pjongjangu, Bagdadu, Teheranu, Karakasu i Tripoliju. Ali za razliku od Boltona, čvrstog u svojim opredeljenjima, Tramp to nije.

Imenovanje Boltona poklopilo se s promenom kursa Trampove politike prema Severnoj Koreji. Od distance i pretnji došlo se do sastanaka „dvojice diktatora“, do susreta u demilitarizovanoj zoni kojem Bolton nije prisustvovao. U prvim izveštajima posle smene potencirala se upravo Severna Koreja kao razlog: Bolton navodno nije odobravao popuštanje napetosti. Ne zvuči nelogično.

Kao neposredni povod za smenu navodi se Boltonov otpor Trampovoj nameri da se pregovara s talibanima, što nije ništa novo i čime se bavio još pokojni Ričard Holbruk. Za bivšeg člana Bušove administracije koja je napala Avganistan to, međutim, nije bilo prihvatljivo.

Može se samo spekulisati koji bi među „brojnim razlozima“ za smenu bio najpretežniji. To možda nisu ni mogući nagoveštaji Trampove promene kursa prema Iranu. Ali svakako je intrigantno odstupanje američkog predsednika od tradicionalnog držanja prema Teheranu, makar samo u naznakama.

Neki drugi predsednik SAD bi možda napustio nedavni samit G7 u Bijaricu gde se iznenada pojavio, na poziv Emanuela Makrona, iranski šef diplomatije DŽavad Muhamed Zarif. Tramp ne samo što je „istrpeo“ Zarifa, već je izjavio da bi se rado sastao sa iranskim predsednikom Ruhanijem, naravno pod određenim uslovima. Takav razvoj događaja za Boltona bi svakako bio neprihvatljiv.

Još manje bi bio prihvatljiv za Izrael, predstavljao bi ledeni tuš i to od „najproizraelskijeg“ američkog predsednika, kako premijer Benjamin Netanjahu naziva Trampa. S pravom, jer 45. predsednik SAD je svoju zemlju izvukao iz sporazuma o nuklearnom programu Irana, dao zeleno svetlo Netanjahuu da nastavi brutalnu politiku prema Palestincima, priznao Jerusalim za glavni grad – i imenovao Boltona.

Iako je značajnija promena američke politike prema Bliskom istoku teško zamisliva, zvaničnici širom sveta već su se mnogo puta uverili u Trampovu nepredvidljivost i navikli na njegovu nestalnost. Netanjahu je posle Bijarica, a uoči izbora u Izraelu 17. septembra pokrenuo diplomatsku ofanzivu čiji je cilj otkloniti svaku sumnju u moguću promenu politike SAD prema Iranu. Na izborima mu je jedan od aduta upravo Tramp, čije se lice smeši sa postera partije Likud širom Izraela.

Umirujući izraelskog premijera, američki predsednik ga telefonski, u finišu predizborne kampanje, uverava u prijateljstvo, obećavajući sporazum o uzajamnoj odbrani.

A do izbora u SAD na kojima će se Tramp takmičiti za reizbor, ostalo je malo više od godinu dana. Za sada Tramp nema ozbiljnog protivnika ni u najavi, pa mu prostor za dalja iznenađenja ostaje širok.