Sveti Radnik

Naime, pošto mu je bivša radnica sugerisala da „proveri kakva je situacija u Gorenju“ i koliko su radnici plaćeni, dobila je od premijera odgovor da treba da mu pronađe nekoga ko je otvorio više radnih mesta?!

Nejasno je da li je mislio na slovenačku kompaniju kao kreatora radnih mesta ili na samog sebe, ali žena je, kako god, iz polemike s premijerom – a taj „duel“ je premijer potom nastavio monologom na konferenciji za novinare – u suštini izašla predstavljena kao neko ko je antiprotivan Vučićevim svetim idealima i ko je samim tim oličenje, je li, svega lošeg i nazadnog u Srbiji. Žena je, jednom rečju – žuta.

A šta su ideali? Navodno rad „24 sata dnevno“ po ugledu na perpetuum mobile premijera. Još je veći ideal da taj rad bude samom sebi svrha – zadovoljstvo treba da bude u što više rada („bio sam srećan kada sam čuo da ste radili 15 ili 20 subota ove godine“) ili u proizvodu rada („da radimo više jer ćemo više da napravimo“). Kada tako postavite stvari, jasno je da je zalaganje za prava radnika, uslove rada i platu srazmernu radu, zapravo potpuno nemoralno, jednom rečju – žuto.

Idealan radnik, proizlazi, nema kad da troši platu, a najbolje bi bilo da je, kada je primi, vrati poslodavcu i tako podrži radni proces. To bi bio vrhunac Vučićeve naopake „protestantske etike“ koju je pokazao i kada je ove novine optužio da teraju strane investitore zato što su izveštavale o uslovima rada u Juri.

Ideal kojim radnici treba da se hrane je i gotovo svakodnevno pominjani rekordni ekonomski rast. U koji, kako stvari stoje, ne veruju ni Vučićevi saradnici što je pokazala druga njegova javna polemika – ako nije inscenirana – u nekoliko dana, ovaj put sa sopstvenim savetnikom Jergom Heskensom, koji se smejao njegovoj izjavi da Srbija „stiže Francusku i Italiju, a Austriju i Nemačku još ne“.

Vrhunski ideal je, međutim, da radnik bezrezervno podržava, ali i voli, premijera, u suprotnom je izdajica svoje domovine. Kao što ne treba da ga zanimaju plata i uslovi rada, radnik, što je još važnije, ne treba da postavlja nikakva pitanja u vezi s Vučićevom politikom. Na primer, pitanje čemu novi parlamentarni izbori (ako nije inscenirano) na proleće. Radnik samo ima da obriše znoj sa čela i na kratko napusti fabričku traku da bi otišao na biračko mesto i tamo, sav srećan, zaokružio koga treba.

Nikako ne sme da glasa za „predsednika koji će stalno da zvoca“ premijeru, Svetom Radniku. Ni u kom slučaju da dozvoli da na vlast dođe neko drugi „da ponovo zida dvorce i zamkove“ (Ilija Čvorović).

Šteta što premijer nije bogat. Da jeste mogao bi sebi da kupi neko malo ostrvo i ponese tamo gomilu plišanih meda i zeka koji bi ga, pošto bi ga proglasili za cara, slepo obožavali.