Svi ti nedićevci

Nedić je tog dana 1946. ispustio svoju plemenitu dušu.

Policija je mlade ljude sprečila, ali ne u slavljenu kvislinga, nego u pokušaju da rasture sastanak nekih levičara koji su se drznuli da se okupe, isto u Novom Sadu, baš na taj sveti dan.

Šef policije pozvao je mlade ljude da budu patriote.

Na komemoraciji, koju je organizovala izvesna grupa „Tradicionalisti“, skandiralo se i Dimitriju Ljotiću.

Sa tim „Tradicionalistima“ mediji su, naoružavši se dokazima, doveli u vezu nekog Vukašina Đokovića, opet mladog čoveka, koji simpatiše ne samo keltski krst, već i Narodnu stranku Vuka Jeremića.

Veze s njim je Narodna stranka odmah, što se kaže, kategorički demantovala. Ona je privržena antifašizmu, rekao je njihov član, bivši gradonačelnik Novog Sada Borislav Novaković.

Kad god se u javnosti, da bi pravila razna nepočinstva, pojavi nekakva opskurna grupa, zvala se ona „Tradicionalisti“, „Srbska akcija“, „Srpska desnica“ ili nekako drugačije, podrazumeva se da ona ni sa kim nema veze, a naročito sa „državom“, odnosno sa vladajućom strankom i državnim institucijama koje su sve pod njenom kontrolom, uključujući i policiju.

I svaki put neki mladi ljudi, neke patriote sami od sebe prave gluposti, reći će „država“, sve dok neka bedna piskarala ne utvrde da to baš i nije tako. Ali, i posle toga, stvar za prost puk, ostaje „toliko zapetljana“ i „ne zna se ko koga, ni zbog čega“, kako bi to rekli junaci komedije „Siroti mali hrčki“ Gordana Mihića.

Ali, stvar sa Nedićem u Srbiji, a posle propasti Jugoslavije, počinje – pored toga što je Nedića SANU bila svrstala među 100 najznamenitijih Srba – sa jednom drugom predstavom, „Đeneral Milan Nedić“, čiji je autor Siniša Kovačević danas ikona opozicije i čije poslanice na Tviteru uglavnom prate stotine, pa i hiljade oduševljenih pohvala, koje bi se mogle sažeti u, otprilike, tri reči: „Kapa dole, legendo“.

Ove godine je dve decenije otkako je ta predstava prestala da se igra u Zvezdara teatru. Nisam imao prilike da je pogledam tamo, ali jesam istoimenu predstavu, ako se ne varam, Kruševačkog pozorišta, u kojoj je Nedića glumio Ciga Jerinić. Ako se varam – davno beše, pre nekih četvrt veka – meni na dušu.

Drama Zvezdara teatra dostupna je na Jutjubu i dovoljno je gledati do trenutka kada Kovačevićev Nedić pristaje da obrazuje „vladu“ pošto mu nemački oficir kaže da će, ako odbije, NDH biti do donjeg Dorćola, Kragujevac usred Bugarske, a Kraljevo u Albaniji.

Bata Stojković je, naravno, odigrao sjajno, njegov zastrašen izraz lica pred pomenutom pretnjom neverovatan je.

Samo što to – nije mogao biti taj Nedić.

Jer pravi Nedić, „armijski đeneral“, sigurno nije bio idiot koji bi poverovao u Bugarsku do Drine – jer u to ne bi poverovao ni poslednji kaplar – i tako, iz patriotskih razloga, rešio da se stavi u službu Hitleru.

Bate među živima nema već gotovo dve decenije, ali ima drugih živih glumaca koji su doprineli stvaranju mita o „srpskoj majci“ pa bi danas bilo zanimljivo čuti njihova razmišljanja na tu temu.

A Nedić u Srbiji, „oslobođenoj od komunizma“, valjda više nije mejnstrim.

Valjda je samo u (para)državnim strukturama, među mladim ljudima koji se, sasvim spontano, okupljaju da iskažu patriotizam.