Tadić predsednik, Amfilohije patrijarh

Građanska Srbija bila je, što je i logično, više navijala „protiv“, nego „za“. „Molila“ se samo da tron Svetog Save ne nasledi mitropolit Amfilohije. I odahnula kada je patrijarh postao dotadašnji episkop niški Irinej. Mitropolit Amfilohije, još pre nego što je tron popunjen, ako me sećanje ne vara, bio je izjavio da ga se crnogorska vlast neće tako lako ratosiljati i „predvideo“ da on neće biti naslednik patrijarha Pavla.

U međuvremenu se, osim patrijarha, promenilo puno toga u Srbiji. Najpre vlast, prvo na predsedničkom, potom i na svim ostalim nivoima. Sa promenom vlasti podelila se i građanska Srbija još otkako je bila otvorena dilema da li Borisa Tadića treba „kazniti“ glasanjem za Tomislava Nikolića ili ne. Jeste da građanska Srbija verovatno i nije bila ta koja je 2012. Tadiću presudila, ali nedugo posle njegovog poraza počela je da otvara pitanje da nije možda pogrešila. Gloženje oko toga traje do danas.

Promenila se drastično i atmosfera u društvu – postojeće podele drastično su produbljene; „nacionalno biće“ obolelo je od bipolarnog poremećaja, uključujući i građansku Srbiju koja danas može da se pita da nije možda bila pogrešila i kada se „molila“ protiv Amfilohija. Pošto se vremenom ispostavilo da je dobila patrijarha bitno drugačijeg od prethodnog, patrijarha koji se otvoreno, pri pomenutim podelama, stavlja na jednu stranu, na stranu vlasti i predsednika Vučića kojeg je više puta nazivao lavom koji se bori za Kosovo.

U uslovima društvene polarizacije, takvo držanje patrijarha Irineja dovelo je do apsurdne situacije da se kod dela „građanista“ – ali ne samo među njima – sada bolje kotira mitropolit Amfilohije, bez obzira na njegov sveukupni pogled na svet. Jer, on se opredelio protiv Vučića i vlasti u Srbiji, čak im je zbog odnosa prema Kosovu živima tobože služio parastos. Protivljenjem Vučiću Amfilohije je lako mogao da postane „brat legenda“, sve ostalo je nevažno.

A „šta raditi i kako se ponašati“ sada, povodom aktuelnog haosa između Srbije i Crne Gore povodom crkvenog pitanja? Ako je patrijarh hvalospevima Vučiću zaličio na Nebojšu Stefanovića, svojim poslednjim izjavama u kojima je Mila Đukanovića nazvao „poturicom gorim od Turčina“, i pitao „šta su to Crnogorci ako ne Srbi iz Crne Gore“, podsetio je na Aleksandra Vulina, ako ne na neke političare koji se obično svrstavaju u ekstremnu desnicu. A mitropolit crnogorsko-primorski je istovremeno na Trojičindanskom saboru u Podgorici uputio „blagu poruku ljubavi“, istina prema „neprijateljima“. Na tom saboru, koliko se moglo videti, nije bilo niti jedne srpske zastave.

Stvarnost je, kao i uvek, daleko složenija od crno belih predstava i navijačkih strasti. Može se samo pretpostaviti kako bi stvari danas stajale da je neko drugi nasledio patrijarha Pavla i da je Boris Tadić nasledio samog sebe. Ali ne bi stajale preterano drugačije, jer duboko ukorenjene matrice ovdašnjeg načina života i vođenja politike dozvoljavaju ne preterano velika odstupanja. Kao što ih ne dozvoljava ni svetska realnost čiji je uticaj presudan.