Tito, ne Veber

Iz jučerašnjeg govora premijera Vučića slede dva razloga. Prvi je da opozicija bude, ako je moguće, potpuno uništena (uništiti „centar otpora“ koji je „deset godina blokirao bilo kakve promene i napredak zemlje“) . Ako je moguće, da ne pređe cenzus. Zašto bi to bio razlog kada je ionako slaba? Vučić, očigledno, ne može da je trpi ni takvu. Ako je moguće, da „opozicija“ bude samo samo Srpska radikalna stranka. Oterati, dakle, vekovne neprijatelje u ropotarnicu istorije.

Drugi razlog, koji je moguće od manje važnosti, jeste obračun sa „mangupima u sopstvenim redovima“, kako se Vučić izrazio. Pitanje je koliku, zaista, opoziciju Vučić ima u SNS-u. Ali ako je ona i neznatna, zašto bi je trpeo, kad ne može da trpi ni onu „pravu“, iako slabu?

Ponešto o namerama govori i to što je Vučić za nedelju dana dva puta citirao komuniste. Prvo Tita. „Kao što je govorio pokojni Broz – živimo kao da će sto godina biti mira, ali pripremamo se kao da će nas neko napasti sutra“, rekao je posle susreta s Dmitrijom Rogozinom. Potom je citirao Lenjina (obračuns mangupima). Biće da su Vučiću Lenjin i Tito, makar u smislu demokratije, ipak bliskiji od Vebera.

Kako na izbore gleda svet?

Sudeći prema poslednjim izjavama ambasadora Majkla Kirbija, Sjedinjene Države nisu oduševljene prevremenim glasanjem – jer kampanje neizbežno utiču na reforme – ali jasno poručuju da je to suverena odluka Srbije, i da se Vašington u to ne meša. Pretpostavka je da isto misli i EU.

SAD i EU, naravno, imaju i dodatni, važniji razlog da nemaju ništa protiv izbora. U aktuelnoj vlasti imaju pouzdanog saradnika koji, za razliku od one vlasti do 2012, primenjuje dogovoreno („delivers“), a kako je jasno da će SNS pobediti, zašto bi imali nešto protiv?

Vučić u „deliveringu“ ide i dalje nego što se očekuje, kao kada je ponudio da Srbija učestvuje u sistemu kvota za raspodelu izbeglica koji važi samo za zemlje EU. Hvalio se u nemačkim novinama tim svojim štreberstvom, kritikujući nevaljalog Ciprasa i još goreg Orbana i skrećući pažnju na svoju primernost.

A „rušenje Vučića“, državni udari i međunarodna zavera? Bile su to samo dimne bombe za izluđivanje Zapadu generalno nesklonog biračkog tela. Tim dimnim bombama Vučić je 2014. malo naljutio ambasadora Majkla Davenporta, prošle godine je malo uvredio Nemce, naročito pričom o navodno novim uslovima Berlina, što je sve bila neznatna kolateralna šteta. Uzvratili su mu dajući veću podršku kontrolnim mehanizmima vlasti, čemu se on prilagodio bez naročite muke.

I Moskva nema ništa protiv izbora, pogotovo zbog solidnih izgleda da u parlament ponovo uđu „patriotićeski“ radikali. Bio bi to, iz perspektive Kremlja, pomak u odnosu na naš sadašnji „evropski parlament“ u Beogradu, bez ijedne antisistemske stranke.

Moguće je da je za Vučića ideal da u skupštini sede samo „njegovi“ i Šešeljevi, čime se ne rešava „latentni društveni sukob“ o kojem govori, naprotiv. Na opoziciji, kakvoj takvoj, je da ga u takvom planu spreči.