Ako je Donald Tramp unapred izgubio bitku, čemu onda tolika opsednutost medija kandidatom republikanaca? Razume se, reč je o kampanji protiv Trampa.

Poslednji slučaj izbijanja Trampa u prvi plan medija koji mu nisu naklonjeni – a to su gotovo svi – tipičan je primer moralne panike. Tramp je, naime, optužen da je pozvao na ubistvo Hilari Klinton.

Rekao je, braneći svoj stav da u SAD ne treba uvoditi strože uslove za posedovanje oružja, da šta bi se dogodilo Hilari Klinton ako bi njeno obezbeđenje ostalo bez naoružanja. Zašto je pomenuo baš Klintonovu i njeno obezbeđenje? Zato što se upravo Hilari Klinton zalaže, kao i aktuelni predsednik Barak Obama, za uvođenje tih strožih uslova. Klintonova i Obama u ovoj stvari imaju razumniji stav od Trampa. Ali optuživati Trampa da je pozvao na ubistvo protivkandidata je spletka.

Američka javnost očigledno ne misli da je ispravna upravo procurela „strategija“ Kolina Pauela, nekadašnjeg državnog sekretara, prema kojoj je za diskreditaciju Trampa i pobedu Hilari Klinton dovoljan sam Tramp koji svojim „idiotlucima“, kako se Pauel izrazio u hakovanoj elektronskoj pošti, samog sebe uništava. Da javnost misli da je ta strategija ispravna, pustili bi Trampa da se politički „samoubije“.

Umesto toga, mediji love svaku stvarnu i izmaštanu nepodopštinu Trampa ne bi li pomogli Klintonovoj. Osim ako ne uzmemo za ozbiljno teoriju Pola Krugmana, čuvenog ekonomiste i kolumniste NJujork tajmsa, da su mediji „objektivno“ na strani republikanskog kandidata. Krugman smatra, na primer, da se američki mediji preterano bave, po njegovom mišljenju, nepostojećim nepravilnostima u radu fondacije Klintonovih, dok zanemaruju navodno opipljive zloupotrebe Trampa, što njemu liči na situaciju u kojoj društvo na koledžu maltretira štrebera (Klintonovu) samo zato što misli da je to „kul“.

Ali to što rade mediji – a mislim da su oni, ipak, „objektivno“ na strani Hilari Klinton – možda uopšte nije toliko važno, u smislu doprinosa pobedi njihovog miljenika. Kada sam nedavno jednom konzervativnom novinaru iz Vašingtona rekao da Tramp, izgleda, nema šanse, pored ostalog i zbog te podrške sedme sile Klintonovoj, nije se složio. „Tačno je“, rekao je, „da su mediji na njenoj strani, ali Amerikanci ne vole medije. Mediji su najomraženija institucija u SAD“. Dakle, Hilari tu svoju prednost može da okači mačku o rep? Pa, teorija zvuči malo nategnuto, ali ne i nezanimljivo.

U senci raznoraznih „trampizama“ prošle nedelje je ostala izjava Klintonove da polovinu pristalica Trampa čine „jadnici“. Jednu čitateljku Danasa ta izjava je podsetila na famoznu „šaku jada“ Zorana Milanovića za kojeg znamo kako je upravo prošao na izborima. Iako ne mislim da su Milanoviću presudili Srbi i Srbija kao deo njegove kampanje, zna se kuda političkog kandidata može da odvede arogancija.

A ko su svi ti „jadnici“? Isti oni koji su bili za Bernija Sandersa, koji su izglasali „Bregzit“, koji su nedavno porazili partiju Angele Merkel u njenoj „rođenoj“ državi Meklenburg-Zapadna Pomeranija. Koji bi mogli da na proleće na vlast u Holandiji dovedu Gerta Vildersa, a u Francuskoj, ako ne Marinu le Pen, a ono evroskeptičnog Alana Žipea. I u novembru, u Americi, naravno, Donalda Trampa.

Jedan ugledni američki intelektualac samoumirujuće se smeškao prošle godine, negde u ovo vreme, dok me je uveravao kako će kandidat republikanaca biti Marko Rubio. Čekam s nestrpljenjem šta će mi uskoro reći kada se budemo videli. Ipak, ima još dosta vremena do 8. novembra.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari