Tramp protiv „levice“

Predsednik Donald Tramp navodno nema nikakvu dilemu – njemu su za nasilje koje je počelo u Mineapolisu, a potom se proširilo na druge gradove širom SAD krivi „radikalna levica“ i pokret Antifa.

Dokaze za optužbu nije pružio, ali nisu naročito uverljivi bili ni zvaničnici u Minesoti i drugde koji su osumnjičili desne ekstremiste i bele suprematiste. Pominju se i narko karteli.

Svakako bi postavljanje pitanja ko je kriv za nasilje predstavljalo pojednostavljivanje situacije u potrazi za lakim, samim tim neadekvatnim odgovorima.

Izgrednici koji spaljuju policijske stanice i automobile i koji pljačkaju imaju imena i prezimena koja policija treba da identifikuje.

S druge strane, treba imati na umu i istoriju one vrste nasilja u Americi koja ima veze sa nejednakošću i rasnom neravnotežom.

Ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda u Mineapolisu, koje je počinio beli policajac koji je već imao nasilnički dosije, jedan je u nizu slučajeva koji su doveli do demonstracija i nasilja, a koji su viđeni za vreme mnogih administracija.

Svođenje problema na pitanje ko je kriv zamagljuje puno toga. Prvo, ubistvo kojim je sve počelo.

Kako je jedan zvaničnik rekao, najprirodnije bi bilo da je Flojdu, kojem je policajac sedam minuta klečao na vratu i gušio ga, neko pritekao u pomoć, koju je sve to vreme tražio.

Zamagljuje i društveno-političke razloge koji omogućavaju da se takve stvari ponavljaju, potom pitanje šta treba preduzeti da se problem sistemski rešava. U tom smislu pominje se reforma policije.

Donald Tramp nije prvi predsednik SAD koji pokazuje „nesnalaženje“ u vezi sa rasnom diskriminacijom – mada je to problem koji prevazilazi sposobnosti jednog čoveka i sa njim treba da se suočava čitavo društvo – ali teško će se pronaći u novijoj američkoj istoriji predsednik koji, zapravo, u tolikoj meri taj problem produbljuje i raspiruje umesto da ga rešava.

Lak na optužbama, „radikalna levica“ mu je dežurni krivac – a u nju, po njemu, spadaju ne samo realno postojeći pripadnici pokreta Antifa spremni na „direktne akcije“, pa i nasilne, već i politički protivnici iz Demokratske stranke, kao što je predsednica Predstavničkog doma Nensi Pelosi, i mediji kakav je Njujork tajms.

Istovremeno, otkako je počeo mandat 2017. minimizira delovanje krajnje desnih grupacija što je i razumljivo, s obzirom da su mu neke od njih bile značajna podrška u predsedničkoj kampanji. Isto tako lako poseže i za pretnjama, pa je u aktuelnim nemirima citirao kontroverznog policajca koji je šezdesetih godina harao crnačkim predgrađima Majamija, i pretio izgrednicima „najbesnijim psima“.

Ništa, međutim, toliko ne razotkriva Trampa kao njegovo ponašanje na ličnom planu. Našao je za shodno, dok je kritikovao „radikalnu levicu“ da je bezobzirna prema ubijenom Flojdu, da pozove telefonom njegovog brata.

Ali u tom razgovoru svom sagovorniku uopšte nije dozvolio da dođe do reči, pa je ovaj stekao utisak da predsednik jednostavno nije želeo da čuje šta ima da mu kaže.

Ameriku u novembru čekaju predsednički izbori. Tramp koji se bori za drugi mandat sasvim sigurno neće promeniti svoje ponašanje u odnosu na temu rasnih problema, kao i u odnosu na sve drugo – nastaviće da polarizuje društvo.

Kandidat demokrata Bajden obećava suprotan pristup. Ako pobedi to će biti prilika da ga bar donekle sprovede uz svest da je to posao za mnoge i da nije kratkoročan.