Trampe sačuvaj

Za to postoje najmanje tri razloga i oni uglavnom spadaju u sferu iracionalnog.

Najpre, Tramp je bio kandidat za kojeg smo navijali zbog toga što je izašao na crtu Hilari Klinton. Ženi bivšeg predsednika SAD koji je bombardovao SR Jugoslaviju i Republiku Srpsku i koji je Kosovo i Metohiju odvojio od Srbije. Bivšoj državnoj sekretarki koja je oličavala kontinuitet američke politike prema Zapadnom Balkanu, a koji bi se mogao svesti na stav – radite kako mi želimo i imaćete našu podršku.

Kada ovo znamo, mnogima u Srbiji prosto je bilo jedino logično da zaključe da je Klintonova dušmanka Srbije i da je politika koju je administracija u kojoj je ona bila državni sekretar vodila bila antisrpska, kao što su to bile i politike svih drugih administracija u poslednjih 25 godina. Pritom nas pitanje sopstvenog velikog dela odgovornosti za ono što se dešavalo na Balkanu u poslednjoj deceniji XX veka uopšte ne zanima. U stvari, smatramo ga suludim jer smo naučeni da sebe posmatramo isključivo kao žrtve.

Drugi razlog za trampomaniju među Srbima potiče iz preko medija naturane priče kako novoizabrani predsednik SAD voli Srbe, bar u meri u kojoj ih Klintonova mrzi. Tvrdilo se svašta kako bi se Trampova naklonost Srbima dokazala, a najviše ničim dokazana, mnogo puta ponavljana tvrdnja kako se on izvinio zbog bombardovanja. Koliko su nam Klintonovu predstavljali kao dušmanku, toliko su Trampa veličali kao „duševnog“ čoveka, iako su neke ključne reči u njegovoj kampanji bile „zid“ i „proterivanje“.

Naši krajevi su, srećom, već neko vreme van fokusa sveta, ali možemo pretpostaviti kako bi se Tramp kao predsednički kandidat postavio prema Srbima tokom raspada Jugoslavije i potonjih ratova. Ponešto o tome nagoveštavaju navodi da je on 1999 tražio kopnenu intervenciju.

Iz ovog ni na čemu zasnovanog uverenja kako Tramp simpatiše Srbe proizilazi i ista takva nada da bi on nešto posebno mogao da učini za nas. A šta to? Da nam vrati Kosovo, otera Mila i otcepi Republiku Srpsku, drugim rečima da ujedini sve „srpske zemlje“ ? Kad bismo se malo rastreznili uvideli bismo da ne bi znali šta da radimo tako ujedinjeni, osim što bismo se, eto, zagrljeni silno voleli. A dušmani bi patili.

A da tražimo od Trampa ratne reparacije, pošto se već kaje? Čovek sposoban da oživi, kao što obećava, američki san, mogao bi milijardama dolara da nam ostvari, makar na kratko, naš srpski san.

Treći razlog našeg trampovanja nudi bolji argument, ali samo prividno. Naime, Trampova sloganom obećana politika „Prvo Amerika“ mogla bi da znači – a to ćemo tek da vidimo – američko okretanje sebi. Najpre takozvanom trampenproletarijatu i pokušaju umirivanja anksioznog američkog društva. S takvim prioritetima novi predsednik bi spoljnu politiku mogao da svede na rešavanje samo glavnih problema.

Tako bi Srbija i okruženje mogli da se emancipuju od neke vrste američkog starateljstva. Ali da li bi američko „povlačenje“ sa Balkana bila dobra vest, da li smo svi mi ovde dovoljno odrasli da se o sebi i o odnosima sa bližnjima sami staramo i to sa projektovanim sopstvenim trampićima?

Ni Americi ni svetu ne treba Tramp iz kampanje, već Tramp državnik čiji su obrisi počeli da se naziru već u pobedničkom govoru i na njegovom sastanku sa Obamom. Odgovor, dakle, glasi – Trampe sačuvaj.