Turska osveta

Spremna je, međutim, kako kaže predsednik Donald Tramp, da se vrati sa neviđenom silom ako stvari krenu da se odvijaju neželjenim pravcem. Povlačenje je radosna vest za 12.000 američkih vojnika i njihove porodice, dok mnogi u Avganistanu jačanje talibana dočekuju sa zebnjom prisećajući se njihove „ultrakonzervativne“ vladavine.

Na drugom kraju Bliskog istoka, Rusija ostaje u Siriji i dalje pokušavajući, veoma uspešno, da utvrdi na vlasti dobrog starog Bašara Asada, boreći se protiv formacija koje uglavnom smatra teroristima. Tako je i za više od trideset ubijenih turskih vojnika kod Idliba, u poslednjoj „neočišćenoj“ sirijskoj provinciji, iz Moskve saopšteno da su bili pomešani sa teroristima. Pritom, isprva nije bilo jasno da li je Turke usmrtilo rusko vazduhoplovstvo ili ono podređeno Asadu, ali je poznato da sirijsko nebo kontroliše Moskva.

Neposredno po pogibiji turskih vojnika Ankara u prvi plan nije stavila, kako bi se moglo očekivati, osvetu, mada je posle dva dana pokrenut napad u kojem su, kako je navedeno, uništeni sistem „pancir“ sirijske vojske i fabrika hemijskog oružja, već izbeglice. Zapravo, „osveta“ Turske je upravljena ka Evropskoj uniji, nipošto ka Rusiji, pošto je turski predsednik Erdogan otvorio granice posle pogibije vojnika. Ka granicama sa Grčkom i Bugarskom krenuli su iz Istanbula automobili, taksiji i autobusi sa izbeglicama.

„Otvorili smo kapiju“, rekao je Erdogan upotrebivši, prema različitim procenama, i do 75.000 nevoljnika kao municiju protiv EU koja se, kako navodi, ne drži svojih obaveza iz sporazuma postignutog u proleće 2016, a koji predviđa finansijsku pomoć Turskoj koja istovremeno treba da zadržava izbeglice. Sirijci, Avganistanci i ostali ljudi u pokretu se pokazuju najmoćnijim sredstvom za izvlačenje koristi od EU. S obzirom na to, čine se logičnim procene da kapija neće zadugo ostati otvorena, odnosno da će Turska dobiti ono što od EU traži – Grčka tvrdi da je to novac za vođenje rata u Siriji.

Ako ipak ne ispuni turske zahteve, ili uslove sporazuma, drugi mogući odgovor, koji se već primenjuje, jeste bezbednosni, daljim utvrđivanjem spoljnih granica EU. Šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen obećala je svu „solidarnost“ sa Bugarskom – na čijim je granicama prema vlastima u Sofiji nula migranata – i Grčkom, gde je situacija kritična.

Dok god se plasira slika muškaraca migranata takav odgovor može biti efikasan. Međutim, u Turskoj ima 3,6 miliona izbeglica iz Sirije, Avganistana i drugih zemalja, a među njima je mnogo žena i dece. Turska „ne može sve da ih hrani“, kaže Erdogan. Ponavljanje krize viđene u leto 2015. EU ne bi mogla da rešava prosto graničnim barijerama.

Ima sugestija da se EU diplomatski angažuje u Siriji. Pitanje je zašto to nije učinila ranije – sukobi traju već gotovo deceniju. Rusija se umešala odavno, a odnosi Unije sa Vašingtonom su se u međuvremenu iskomplikovali. Zato je realnije da će EU ostati posmatrač koji reaguje na posledice. Erdogan već ove nedelje putuje u Moskvu, da sa Putinom razgovara o situaciji u Idlibu.