Umor od brujanja

Osim, valjda, onog francuskog kralja koji se tako izjašnjavao i svih drugih „knezova ovoga sveta“ koji se možda ne odazivaju na ime države, ali postupaju kao da to jesu.

Da nisam Srbija zaključio sam ne tako skoro, ali sam se u tom uverenju učvrstio poslednjih godina čitajući naslove kao što su: „Cela Srbija na nogama“, „Cela Srbija bruji o…“, „Slučaj koji je potresao Srbiju“, „Srbija šokirana“.

Čitam naslove, pa se pogledam: nit sam, u datom trenutku, na nogama, niti, bilo kada, brujim, niti sam, opet u datom trenutku, potresen, šokiran, iznenađen. U poslednjem slučaju zlostavljane glumice koja je razotkrila zlostavljača bilo mi je isto tako. Da sam ravnodušan – nisam. Niti mislim da slučaj ne zavređuje pažnju. O, da. Zavređuje. Pažnju svih, institucija i društva.

Ali me sva ta ustajanja na noge, brujanja, sve te potresenosti i šokiranosti vode uverenju da je stanje stvari upravo suprotno i pobuđuju mi sumnju da nabrojanih afekata, zapravo, i nema.

Osim u naslovima. Slučaj je, kažu naslovi dalje, pokrenuo lavinu. Naslovi ama baš svuda, te ne mogu da se okomim na nesrećne tabloide. Slučaj je, kažu naslovi dalje, otvorio Pandorinu kutiju.

Ista stvar – tako kažu naslovi baš svuda. Jadna Pandora. U redu, neka je pokrenuta lavina, neka je otvorena Pandorina kutija, može biti da se bavim efemernim stvarima i da mašim poentu.

Ako se broj zlostavljača privedenih pravdi uvećava – to toplo pozdravljam. Ako se broj žrtava koje se odvažuju da zlostavljače prijave gde treba, to takođe podržavam. Bez toga nema rešavanja problema.

Ponajbolje bi bilo da se prijavljivanja, ako se pitaju sastavljači naslova, obavljaju baš kod njih. U vidu ispovesti, običnih ili ekskluzivnih, koje su se odavno, na uštrb intervjua, iz crkava preselile u medije.

Ma u redu je i to, uloga medija i jeste da razotkrivaju društvenu patologiju i da doprinose njenom lečenju. Ako institucije – gle čuda – ne funkcionišu, žrtvama ne preostaje drugo nego da se obrate medijima koji žude za ispovestima.

Ali jednom institucije moraju da profunkcionišu, bilo da je reč o slučajevima zlostavljanja devojčica i žena ili, recimo, slučajevima korupcije.

Sećam se, kad bejah na početku rada u novinama, a tome ima otprilike dve decenije, reči jednoga lekara, člana jedne bivše stranke, koji mi je, mladom i naivnom, na pitanje kako se treba boriti protiv korupcije u zdravstvu, zapanjeno odgovorio: „Kakva korupcija u zdravstvu? Pa korupcije u zdravstvu nema“.

Ne pitah ga ništa dalje, nego turih to u naslov – da „zabruji“.

Danas niko ko predstavlja neku instituciju ne bi rekao da korupcije ili zlostavljanja nema. Ili da nema ubistava, kriminala. Još kako će reći da svega toga ima – pa Srbija, u koju valjda spadaju i njene institucije, zbog toga je na nogama, bruji, potresa se i šokira – ama stvari večito ostaju iste.

Bojim se da će i posle ovog poslednjeg slučaja lavine koja je otvorila Pandorinu kutiju – ili je možda iz Pandorine kutije lavina izletela – stvari isto tako ostati iste. I da ćemo se brzo, što je prirodno, umoriti od opisanog stanja uzbuđenosti.