Upomoć, NATO

Dok Đukanović ističe kako je Crna Gora najrazvijenija zemlja na Balkanu i kako je kao svoju prihvata ogromna većina građana, a „ostrašćenost stanuje u 10 odsto biračkog tela“, njegov donedavni partner smatra da je Crna Gora sada gora nego 2006, da njome predugo vlada jedan čovek, zna se koji, i jedna partija, zna se koja takođe.

Na slične konstatacije o njegovom „dugom političkom trajanju“, povodom crnogorskog jubileja, Đukanović odgovara podsećanjem da se dva puta povlačio, ali da je, eto, morao da se vraća. Kao da hoće da kaže da bi, da se nije vraćao, mast, to jest sve što je radio uključujući i obnovu nezavisnosti, mogla da ode u propast.

Nepokolebljiv je u stavu da je jedina racionalna opcija bila upravo ona koju je oličavao, iako u nju veliki deo građana nije verovao, ali, kako izgleda, i zadovoljan što je broj kolebljivih („ostrašćenih“) znatno smanjen, kako kaže. Đukanović, čovek koji predugo vlada, političar, državnik, biznismen, tako se ispostavlja kao neophodni iscelitelj neracionalnih.

Tvrdnju o ekonomskoj razvijenosti podastire statistikom, koja se, generalno gledano, često ne poklapa sa životom, njegovi saborci iz Pokreta za nezavisnost ukazuju da mnogi građani teško žive.

Gledano pak iz Srbije, činjenica je da se Crna Gora uglavnom posmatra kao emotivno „pitanje“, mada danas manje nego ranije. Šta bi bilo, da se pozabavimo alternativnom istorijom, da pre deset godina nije došlo do razlaza? Teško da bismo zajedno bili „jači“, najverovatnije je da bi se još neko vreme nastavilo mrcvarenje i neizvesnost u zajedničkoj, ne državi već onoj čudnoj, asimetričnoj „državnoj zajednici“.

Činjenica je i da je Srbija posle 21. maja 2006. samoj sebi nametnula osećaj gubitništva. „Srbija ostala bez mora“, slavio je dan posle referenduma na svojoj naslovnoj strani zagrebački Večernji list. Ali ako je besmisleno biti nostalgičan za socijalističkom Jugoslavijom, koliko li je tek čudno čeznuti za državnom zajednicom SCG, jednim provizorijumom, jednim od poslednjih ostataka uništene SFRJ.

Razvoj događaja čini se, makar iz današnje perspektive, logičnim. Polemika dve škole mišljenja o propasti druge Jugoslavije – prema jednoj, za sve je kriv Slobodan Milošević, prema drugoj, za sve je kriv Zapad – može da se odvija u nedogled. Istina je, kao i obično, negde u sredini. Naravno da je propast bila i inostrani projekat, pa su i svi njeni posledični produkti takođe i inostrani projekat. Pa ipak, nisu li i Jugoslavije bile u svoje vreme podržane spolja?

NATO će pomoći Crnoj Gori da očuva suverenitet i nezavisnost, rekao je prilikom prošlonedeljnog potpisivanja protokola o pristupanju Crne Gore alijansi njen generalni sekretar Jens Stoltenberg. Ako je Crnoj Gori za to potrebna pomoć NATO-a, postavlja se pitanje ko joj ugrožava suverenitet i nezavisnost i to do mere da je za odvraćanje potreban vojni savez.

Zvanična Podgorica i Beograd sada nemaju loše odnose, ali odnosi Crne Gore sa drugim susedima su joj još bolji, reklo bi se. Đukanović je izjavio da Srpska pravoslavna crkva vodi rat protiv crnogorske nezavisnosti, možda to nagoveštava odgovor.