Utopija posle virusa

Sve je manje onih koji se tog vremena sećaju, ali uglavnom ga pamte kao „srećno“. Tada najveći broj ljudi vikendom nije radio ne zato što je vladao policijski čas, već zbog toga što se smatralo da subotom i nedeljom uposleni treba da budu samo oni čija su zanimanja životno važna, uz neke izuzetke.

Dok se svi zajedno borimo protiv epidemije pitamo se kako će izgledati život kada ona prođe. Poželjno je pritom izbegavati fatalizam i frazetine poput one „kraj sveta kakvog poznajemo“. Niti će biti kraj sveta, niti „kraj sveta kakvog poznajemo“. Biće manje više isto kao pre epidemije – u smislu načina funkcionisanja sveta – uz realnu opasnost od ozbiljnog pada životnog standarda i uz rast straha od bolesti.

Ipak, možemo sebi da dopustimo da zamislimo uvođenje nekih promena.

Aktuelno iskustvo, na primer, pokazuje da se vikendom može živeti bez odlaska u samoposluge i šoping centre.

Trenutna potpuna obustava ili ograničavanje njihovog rada pomaže zauzdavanju zarazne bolesti, ali bi od uvođenja takve prakse u razumnoj meri u budućnosti, moglo biti višestrukih koristi. Prigovor da bi takve mere bile antitržišne i da bi značile sputavanje biznisa pada u vodu, jer „pustoš“ kakvu sada vidimo na ulicama u Srbiji uobičajen je prizor – u redovnim okolnostima u večernjim satima – u najvećem broju zapadnoevropskih zemalja na koje se navodno ugledamo.

Nerad vikendom, u svakom slučaju nedeljom, i ograničavanje radnog vremena preostalih dana najpre bi obuzdali eksploataciju zaposlenih u samoposlugama koje sada slavimo kao „prvu liniju odbrane“.

I ne samo njih – razumno bi takođe bilo ograničiti rad tržnih centara, prodavnica odeće i obuće, knjižara, parfimerija… do, na primer, 20 časova. Nema potrebe da oni budu otvoreni do 22 ili do ponoći. A da rade nedeljom, pogotovo do istih kasnih sati, kao što je sada slučaj, apsolutno nema potrebe.

Ovakve „restrikcije“ bi bile korisne za potrošače, najpre jer bi vodile do toga da manje troše. Šoping centri su, na primer, odavno postali mesta za izlazak za sve generacije gde se kupuje više nego što je potrebno, samim tim troši se više novca nego što se ima i više se zadužuje. Vikendi bez šopinga doprineli bi da ljudi budu štedljiviji.

Sadašnja ograničenja pokazuju koliko smo zavisni od stvari od kojih ne bismo morali da budemo: tokom policijskog časa na beogradskim ulicama najviše je, stiče se utisak, dostavnih vozila kojima se iz restorana doprema hrana do stanova. Pred jednom kafeterijom u centru u subotu je, sat vremena pre policijskog časa, formiran red za kafe „za poneti“.

Daleko bilo da bi u (utopijskoj) budućnosti trebalo udariti „sankcije“ kafanama, ali izgleda da trenutno stanje dokazuje da je većina i te kako sposobna da bude samoodrživa – a samoodrživost je, uostalom, trend i ideal koji Zapad godinama forsira.

A gde je uzlet samoodrživosti, u širem smislu, tu su i koristi za životnu sredinu koja u Srbiji, zajedno sa ljudima, pati više nego drugde, čak i sada. Nekoliko dana pošto je u Beogradu ukinut javni prevoz, a prevoz uopšte je jedan od faktora zagađenja, vazduh u glavnom gradu bio je, prema merenjima, najgori na svetu.

Promene se mogu zamisliti, pa i izvesti, a kraj sveta je neka druga priča…