Večno doba ekstrema

Prvo, u vezi sa delom prvostepeno osuđenih: Moraju li Srbi isključivo da guslaju, da bacaju kletve na druge ili sebe, da im 99 odsto politike bude to da budu Srbi koji se bore protiv antisrba?

Moraju li da kažu da za njih presude ne važe, i da imaju scenarije protiv navodnih hapšenja? Moraju li kao takvi, ti Srbi, da budu prihvaćeni kao reprezentativni uzorak Srba, kao njihovi jedini legitimni predstavnici čija navodna ugroženost automatski znači ugroženost svih Srba? Mora li, automatski, pripadnik plemena koji se s njima ne identifikuje, ko ne stane iza njih, da bude proklet i izdajnik? S druge strane, moraju li njihovi dušmani obavezno da budu tako fini, kulturni i civilizovani, a u stvari autoritarni i koruptivni s uglađenom maskom, tako nesposobni da rade bilo šta drugo do da vladaju načinom na koji vladaju „dovijeka“?

Moraju li tako dosledno da budu podržani od takozvane međunarodne zajednice tobože zato što su šampioni u uspostavljanju vladavine prava, iskorenjivanju korupcije, što su tako beskompromisni u primeni principa podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, što tako pomno čuvaju novinare da u miru rade svoj posao, a u stvari su podržani da bi bili vojščica koja će braniti njihove interese?

Izgleda da mora, da je na „ovim prostorima“ kretanje između dva ekstrema pravilo. Crna Gora je samo u ovom trenutku možda najistaknutiji primer. Presude se ne komentarišu, staro je i nikad poštovano pravilo, jer i presude spadaju u život koji ne može da se ignoriše, pa se tako i ova presuda već konsenzualno glasnije ili tiše doživljava jednim delom kao politička i farsična, čak i među mnogo doslednijim borcima za samosvojnost Crne Gore, koji su to bili u vreme kad je Milo bio slobista, kao deo borbe između guslara i njihovih dušmana, pa će kao takva, očekuje se većinski, u drugom stepenu biti „ispravljena“.

Upadljiva je uzdržanost takozvane države Srbije, odnosno njene vlasti, povodom presude njihovim štićenicima. Predsednik je ostao nem na zahtev Andrije Mandića da prekine odnose s Crnom Gorom, Dačić, inače uvek spreman da očita lekciju arhineprijateljima, reče da analizira situaciju, Vulin, vazda zapet da udari po „ustašama“ svih boja, nije ovaj put upotrebljen. Uzdržanost nije posledica naprasne spoznaje da ne valja biti ekstreman – iako ponekad isto tako ne valja biti ni nem – nego aktuelnog trenutka i prečih posla vlasti u Srbiji. Kosovo joj visi za vratom, takozvana međunarodna zajednica koja s njom gubi strpljenje takođe, pa je procenjeno da je najbolje nit da pozivaju braću da se mire, nit da je vreme da se i sami mašaju gusala, već je rešenje da se ćuti.

Takozvana međunarodna zajednica je svoje rekla pozdravivši presudu protiv njenog, to jest međunarodne zajednice, večnog ruskog arhineprijatelja – tako su presudu doživeli Forin ofis i Stejt department; arhineprijatelj, može se misliti šta je na to rekao. Međunarodna zajednica putuje, a sve više građana Srbije, Crne Gore i ostalih hrli ka njoj, dok ovdašnje državice/teritorije/entiteti i ljudi koji moraju, ostaju ovdje, među navikom stečenim i stalno nametanim i podgrevanim ekstremima.