Velji se povraća

Da izvede nastup koji će postati evergrin i nad kojim će se manjina zgražavati, ili se praviti da se zgražava, a većina biti – razgaljena. Čovek bez kojeg, prejako je reći, ne bi bilo 5. oktobra – jer o prevratu su odlučivali daleko moćniji iako je Veljin doprinos bio važan – ponovo je, nakratko, uzleteo, otkrivši svoju muku usled medijskog mraka skučenom auditorijumu. A muka, objavljena karakterističnim povišenim tonom bez kojeg Velja ne bi bio Velja, glasi da on dobija „nagon za povraćanjem“ i da mu dođe da pod stare dane emigrira iz Srbije.

A „nagon za povraćanjem“ i želju da emigrira dobija jer na svim TV programima vidi „teleću facu“ Aleksandra Vučića kojeg naziva idiotom. Nije Velja, ipak, prevazišao sebe iz jednog ranijeg nastupa, od pre dve tri godine, kada je gnevno govorio o ulozi Andreja Vučića u političkom i „ekonomskom“ životu Srbije, a za njegovog brata rekao da se „prekrivi kao strina“, dok se prenemaže kako gine za narod.

Zakerala odmah kažu kako Velja luduje jer ga Vučić nije zadovoljio u nekom polit-ekonomskom smislu, pa je ljut. Možda su u pravu, ali ipak je lepo videti Velju u svom elementu. Lepo, ali i tužno. Jer, ta, kratkotrajna razgaljenost je samo izraz očigledne nemoći nas, građana Srbije, da zaustavimo „teleću facu“ koja nas nezadrživo vodi u propast. Možda bi 5. oktobra bilo i bez Velje, ali on jeste jedan od glavnih simbola te promene, i svako ko je i malčice u tome učestvovao u to ne može da sumnja.

Sada vreme nije nalik onom koje je neposredno vodilo 5. oktobru. Zapad (i SAD i EU) je želeo da sruši Miloševića, sada Vučića čuva jer mu treba zbog Kosova. Tadašnje nezadovoljstvo opozicija je mogla da kanališe, sadašnje nezadovoljstvo današnja opozicija za sada ne uspeva.

Naravno da ovaj Velja nije onaj Velja, a nisu ni drugi opozicionari. Dragan Maršićanin Vučića uporno naziva psihopatom, Zoran Živković mu čak određuje dijagnozu – obojica na Tviteru. Na Tviteru je i Zoran Lutovac, izvanredan intelektualac, rekao bih. Preporučuje sjajne knjige za čitanje. Tomasa Bernharda, na primer. Meni je od Bernharda omiljen „Vitgenštajnov nećak“, posebno deo kada pripovedač i Paul Vitgenštajn kolima obilaze čitavu Austriju pokušavajući da na nekom kiosku pronađu Noje cirher cajtung. Pošto u tome ne uspeju, dobiju, kao Velja, nagon za povraćanjem prema „izašumskoj“ (bukvalno prevedeno od hinterwalderisch), zaostaloj, provincijalnoj Austriji iz šezdesetih godina prošlog veka i zaključuju da po Noje cirher cajtung treba da odu u Cirih. Ali tada su već mrtvi umorni.

Tako je i Srbija sada izašumska, zaostala i provincijalna. Gde su nam prepetooktobarski kraljevi trgova i ulica (ne mislim na Vuka), gde deca koja su onda imala svoju ulogu i bez koje ništa ne bi bilo? Kakvo god nepočinstvo da se dogodi, preko potrebna reakcija se raspline u virtuelnom svetu.

Trunčicu nade, gle čuda, u poslednje vreme daju sudske odluke. Prvo je Informer zbog svojih bljuvotina isplatio izvesnu svotu Stevanu Dojčinoviću, sada naprednjaci ima da isplate Đilasu zbog povrede ugleda i časti. Ipak je 1999. ili 2000. bilo nemoguće da neki sud u Srbiji isplati opoziciji ili medijima koji nisu bili po volji vlasti obeštećenje zbog pretećih i klevetničkih saopštenja SPS-a, JUL-a i radikala.