Imamo mnogo od Češke da naučimo, rekao je premijer Vučić prošle nedelje na poslovnom forumu Srbije i Češke. To sa učenjem mu je, očigledno, postala omiljena fraza. Fraze su za političare i vladaoce, normalna stvar. Neku poruke javnosti treba slati, a ne možete stalno da izmišljate „toplu vodu“.
Tadić je, rekli bi zlobnici, voleo da se izvinjava, ali to nisu bile poruke za domaću javnost. Ako je strancima namenjivao reči koje idu u prilog „regionalnom miru i stabilnosti“, biračima je, jednostavno, uporno predstavljao sliku o svojoj odgovornoj sveprisutnosti. Kao Vučić, ali uglavnom bez srdžbe.
Koštunica, poznato je, nije voleo preterano da se eksponira. Njegove ključne reči su „ustav“, „zakon“, „pravda“, a ako baš zagusti, pribegavao je pokličima kao što je „živela Srbija“. A to mu nikad nije pristajalo.
Znak prepoznavanja Đinđića posle Petog oktobra bila je reč „reforme“. O reformama je govorio i o njima je narod podučavao. Moguće da je tu bilo demagogije – ima li politike bez nje – ali Đinđić je kao premijer zaista ulivao nadu, izgledao sposobno da realizuje ono što je propovedao i umeo da motiviše ljude. A njegova tadašnja nepopularnost? Pa dobro, onda je „makar“ umeo da motiviše elitu na koju se Vučić žali. Ali je i sa „običnim narodom“ provodio dane ubeđujući ga u reforme. Uglavnom bez histerije. Jedan od „ispada“ koji se pamti je onaj kada je u Skupštini dreknuo na „kočničare“ rekavši im da idu kući da spavaju.
Vučić, eto, svima redom priča kako treba da uče, što samo po sebi nije loše. Od Češke naša vlada i privrednici ima da se poduče strukturnim reformama. Kada je bio u Sloveniji, isto je rekao kako od Slovenaca imamo mnogo da naučimo – o smanjivanju birokratije, samo nije rekao treba li to znanje da bude isključivo teorijsko. U Skoplju je rekao da mnogo imamo da naučimo od Makedonaca, bez obrazloženenja – šta to. A Nemci su valjda krajnji uzor. Neki mediji hvale Vučića kako je u školi bio odličan đak. A kakav bi bio profesor? Verovatno onaj kojeg se đaci plaše, kao što ga se boje njegovi saradnici dok im dovodi gostujuće profesore iz Engleske.
Ovog 12. marta Vučić je hteo to ili ne zasenio Đinđića. Nameravao on to ili ne, u javnosti je Vučić, itekako i zbog jalovosti dobrog dela opozicije, pročitan kao Đinđićev naslednik. Navodno ih spajaju reforme. Reforme, koje je Đinđić sprečen da sprovede i koje u Vučićevom slučaju (još?) nemaju stvarni sadržaj. Dogodilo se i da baš usred tragedije sa helikopterom u Beogradu osvanu plakati sa Vučićevim nasmejanim licem i rečima: „Ne postoji veća vrednost ni radost od borbe za modernu i uređenu Srbiju“. To podseća na Đinđića koji je voleo da u javnost odašilje jezgrovite poruke („nikad se ne nerviraj zbog politike“, na primer), ali se, sticao se utisak, to dešavalo spontanije. Vučić koji veselje širi na sve strane ipak više vuče ka Brozu.
Paralele između Đinđića i Vučića povlače se i u vezi sa popularnošću. Đinđić je tvrdio da mu nije bilo do popularnosti, da mu je cilj bio izgradnja sistema koji će biti iznad ličnosti svakog političara. To tvrdi i Vučić, ali ne deluje iskreno pošto su te njegove opservacije praćene jadanjem, ljutnjom na one koji mu, kako smatra, podmeću klipove u točkove i slično. Osim toga, za razliku od Đinđića, on jeste popularan. Ali mu to izgleda nije dovoljno.
„Ljubimo vas i volimo“, tako je jesenas glasila SMS poruka jedne poslanice Vučiću, uz vesti o dobijenoj političkoj bitci. Ako ga je poslanica prozrela, a izgleda da jeste, onda je to ono što možda jeste dovoljno, povrh visoke popularnosti. Vučić ne mora čak ni da odgovori: „Volim i ja vas“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
