Vreme nelagode

Minulog petka Srbiju je u vestima pomenuo nemački državni radio DLF – baš u danu kada je Angela Merkel napuštala kormilo CDU, a ova stranka birala i izabrala novu šeficu.

Prva rečenica u lošoj vesti glasila je „Amerika podržava formiranje vojske Kosova“, druga „to je izjavio američki ambasador na Kosovu“, a treća „Srbija i NATO se protive formiranju vojske Kosova“. Ova poslednja rečenica, osim što je zvučala bizarno, mogla je biti samo delimično tačna. Ako postoji delimična istina. U najmanju ruku, ako Sjedinjene Države podržavaju formiranje kosovske vojske, teško je očekivati da NATO to neće podržati.

Samo je pitanje vremena kada će vojska bila formirana. Jedan zvaničnik NATO sa neutemeljenom samouverenošću i istovremenom željom da autoritativno odgovori na ovo pitanje ispričao je grupi novinara u Briselu, među kojima sam bio, da će se to desiti za deset godina. Što je zvučalo kao „nikad, a možda ni tad“. Prvo zakonodavni proces, koji mora da bude u skladu s kosovskim ustavom, pa dug tranzicioni period transformacije Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku… Priča koja je ne drži vodu.

Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg bio je mnogo umereniji na svojim konferencijama za novinare tokom prošlonedeljnog sastanka šefova diplomatija zemalja članica NATO. Inicijativa o formiranju vojske dolazi „u pogrešnom trenutku“, „imaće reperkusije po evroatlantsku budućnost Kosova“, „NATO će morati da razmotri nivo saradnje koji ima sa KBS“…

Tako je govorio Stoltenberg. Rekao je i da carine koje je Priština uvela na srpsku robu „otežavaju dijalog s Beogradom“. Neki ministri zemalja NATO su osudili ponašanje Prištine, kako smo imali prilike da čujemo.

Drugima ide na živce ponašanje Beograda, pre svega kampanja u medijima protiv NATO – a ti mediji nemaju, uveravaju ih srpski zvaničnici, nikakve veze sa njima što ih verovatno nervira još više – bez obzira na činjenicu da Srbija sa alijansom ima najviši mogući nivo saradnje koji ne podrazumeva članstvo. Može se samo pretpostaviti da su i odnosi Srbije i Rusije, makar u domenu odbrane, za bar neke ministre bili iritantni.

A upravo je Rusija bila glavna tema dvodnevnog sastanka. Zanimljivo je bilo posmatrati susret Stoltenberga i američkog državnog sekretara Majka Pompea. Generalni sekretar NATO nije izgledao nimalo opušteno. Teme kao što su izdvajanja za odbranu evropskih članica NATO koje Bela kuća potencira i optužbe Donalda Trampa na njihov račun u koje spada i ona da je reč o neprijateljima Amerike sasvim su dovoljan bekgraund za to što je teško biti relaksiran. Za teške savezničke teme, bar zvanično, na sastanku nije bilo mesta.

Pompeo je u Briselu demonstrirao apsolutno jedinstvo SAD i zemalja NATO kada je reč o Rusiji. Izgovorio je vrlo teške reči o ponašanju Kremlja u vezi s navodnom proizvodnjom raketa, istakavši da je to suprotno međunarodnom pravu i potpisanom sporazumu, kojima se može gađati Evropa. Najavio je istupanje SAD iz sporazuma, a Moskva negirala svoj „wrongdoing“.

SAD i Evropa su daleko od svakog jedinstva. EU možda ima više razloga da brine zbog hirovite Trampove administracije – u kojoj mnogi danas jesu, a već danas i nisu – nego zbog Rusije. U takvom trouglu „Zapadnobalkanci“ samo mogu da se nadaju da se neće pronalaziti u lošim vestima.