Zamisli nezamislivo

„Zamislite da ste rođeni usred građanskog rata, u dužničkom ropstvu, ili u prepunom izbegličkom kampu. Zamislite kako okolnosti vašeg rođenja – poštanski broj, pol ili etnička pripadnost – ozbiljno ograničavaju vaše mogućnosti… Kao članovi Klinton globalne inicijative, težimo stvaranju mogućnosti za sve bez restrikcija… Moramo posvetiti naša srca i umove praktičnoj empatiji, saradnji i akciji na stvaranju mira i prosperiteta za ljude svuda“, objašnjava Fondacija Klinton. Ova diskusija ima počasno mesto u nizu debata koje će biti održane na godišnjem sastanku fondacije.

Motiv za Klintona, pored ostalih, sigurno je i taj da pokaže kako je njegova spoljna politika na prostoru bivše Jugoslavije bila uspešna. I da za to nema boljeg dokaza od činjenice da on, 21 godinu posle zaključivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, sedi za istim stolom, kao domaćin, sa premijerom zemlje koja je prikazivana kao dželat, i koju je zbog toga bombardovao (iako povodom Kosova), i sa predstavnicima njenih žrtava (biće prisutan i Advija Ibrahimović, predstavljen kao osoba koja je preživela genocid u Srebrenici). Vučićevim prisustvom Klinton ukazuje kako i Srbija danas smatra da je njegova politika bila ispravna. Jedino, zapravo, što iz perspektive Klintonu bliskih ljudi, ako ne iz njegove, nije bilo ispravno u toj politici jeste to što Sjedinjene Države nisu intervenisale ranije, odnosno zaustavile „agresiju Srbije na Bosnu i Hercegovinu“ i time predupredile zločin u Srebrenici.

Razmotrimo zašto je Vučić prihvatio poziv da ode u NJujork. U boljem slučaju, može se to tumačiti kao politički pragmatizam. Premijer je procenio da je Hilari Klinton sigurna pobednica na predsedničkim izborima u SAD, pa prema tome nastoji da blagovremeno iskazanom naklonošću za svoju zemlju osigura podršku buduće administracije. Zbog toga prelazi preko činjenice da Klintonove ogromna većina stanovnika Srbije smatra crnim đavolima. Državnički postupa ne mareći da li je njegov potez popularan. Tako će za Srbiju osigurati američku podršku u pregovorima Srbije sa EU i možda preduprediti mogući rigidniji stav predsednice Hilari Klinton prema, na primer, BiH.

Drugo, svakako realnije objašnjenje, jeste da Vučić ide na noge onima koje je i sam predstavljao kao najgore dušmane svog naroda, a one u Srbiji koji su imali fleksibilniji stav kao izrode i ološ, i zbog toga ih proganjao – da bi osigurao dalju konsolidaciju svoje vlasti. Učiniće to sledeći stav da Sjedinjenim Državama nisu bitni demokratija i vladavina prava u Srbiji koliko to da Beograd ispunjava ono što se od njega očekuje – u regionu, naravno, u koji ubrajaju i KiM.

Zanimljivo je koliko daleko Vučić ide u svojim političkim zaokretima. S jedne strane, besmisleno je stalno podsećati na to šta je on bio i ne prihvatiti, uopšte uzev, i bez obzira na povremene izlete, pozitivnu promenu njegovog odnosa prema regionu i svetu. Ali pitanje je mora li se u te zaokrete ići baš sa globalno omraženim Tonijem Blerom, pogotovo sa njim, i sa Klintonom, koji se, istine radi, i uprkos našim traumama, ubraja u najuspešnije predsednike SAD.

Beograd (valjda) neće, kao Priština, podići spomenik 42. predsedniku Amerike. Ali, ko zna, možda hoće prvoj predsednici Amerike. Spomenici su ionako u modi.