„Istorija ima svoje pobjednike koji teško nalaze vremena za detalje ličnih i kolektivnih zabluda i pogrešnih odluka. I svaki pobjednik nastoji da uveća svoju pobjedu ritualima kažnjavanja zla ili personifikacija takvog vremena. Teško je naći punu istinu istorije u bilo kojoj sudskoj presudi. Istorija je više od toga i ne završava se ni sa jednom presudom“, ovako je govorio Svetozar Marović, prvi i jedini predsednik bivše Državne zajednice Srbije i Crne Gore, u jednom od svojih poslednjih intervjua – na stranicama ovog lista jula 2015. – pre nego što će biti uhapšen pošto je osumnjičen da je „šef organizovane kriminalne grupe u Budvi“.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Marović nam nije, kao što bi se moglo pomisliti, govorio o svom „slučaju“ ili o slučaju svoje familije – i mediji u Srbiji su ovih dana posebno istakli „osumnjičenost“ sina, brata, strine, ćerke i prije ovog funkcionera DPS-a – već je komentarisao letošnju rehabilitaciju generala Draže Mihailovića, kao i to što Crna Gora slavi 13. jul, dok je Srbija 7. jul zanemarila.
Ako je suditi po tome koliko je dugo, makar nezvanično, Marović bio osumnjičen za malverzacije u Budvi – njegov brat uhapšen je 2011 – presudu, koja možda takođe neće „naći punu istinu istorije“, ne treba brzo očekivati.
O „ritualima kažnjavanja“, pak, govore neki crnogorski opozicionari poslovično upirući prstom na premijera Mila Đukanovića. Tako šef Pokreta za promjene Nebojša Medojević kaže da se Marović „može ponuditi i stranim strukturama, kao svedok suradnik protiv Đukanovića“. Lider Nove srpske demokratije Andrija Mandić moli Marovića „da progovori iz srca, i da kaže sve što zna za one kriminalne radnje koje su zajedno radili on i autokrata Đukanović“.
Sam Marović je sve ove godine izbegavao da na bilo čiji račun upućuje optužbe, mada je 2011. kazao da je Đukanović morao znati da će njegov brat biti uhapšen i da „možda jedan deo ljudi iz DPS-a misli da nije loše da Svetozar Marović oseti deo pritisaka neke vrste“. To implicira da je i sam verovao da je slučaj Marović(a) politički ili je takav utisak hteo da stvori. Međutim, optužbe na njegov račun su suviše teške i, izgleda, dokazive da bi eventualna odgovornost još nekoga mogla da mu posluži kao opravdanje.
Pobjednik istorije Đukanović – jer u njegovoj političkoj karijeri dugoj više od četvrt veka poraz nije zabeležen – kritikovao je, povodom hapšenja Marovića, crnogorsko društvo zbog manjka „ljudskosti“. Apelovao je, u tom smislu, da se poštuje prezumpcija nevinosti, podvukao da prema Maroviću gaji „ne samo političku, nego i prijateljsku privrženost“, ističući njegove zasluge.
Ipak, osnovni ton u Đukanovićevoj reakciji, što je tipično za njega, pragmatski je hladan. Osnovna poruka apsolutno predvidiva: hapšenje Marovića dokaz je da je Crna Gora „funkcioniše“ i da „nema selektivne pravde“.
Uspeh u pregovorima Srbije i EU – otvaranje prva dva poglavlja – premijer Vučić poredi sa prelaskom Hanibalove vojske preko Alpa, a pominje i Napoleona. Crna Gora je dosad otvorila 20 poglavlja, a danas otvara još dva. S tim da Evropska komisija napredak Crne Gore ocenjuje kao umeren, a rezultate njene borbe protiv korupcije na visokom nivou smatra „ograničenim“. I s tim da je snažna politička podrška koju EU daje Đukanovićevoj vlasti očigledna.
Kada su ga novinari prošle nedelje pitali hoće li u ovo vreme sledeće godine („this time next year…“) biti premijer, Đukanović je odgovorio „mnogo dalje od toga“. Zaista, pa šta bi drugo mogao da bude?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
