Zbogom, Adolfe

Tako su objavili – u alternativnom univerzumu.

Naravno da ovim listovima ne bi palo na pamet da glumca na taj način poistovete sa jednom njegovom ulogom. Jer to nisu srpski mediji, ne samo tabloidi, koji su se nedavno, u najvećem broju slučajeva, od glumca Mirka Babića oprostili uz naslov „Zbogom, Dragojlo“. Jeste da se (glumljeni) vođa Trećeg rajha i dobrodušni akter serije „Selo gori, a baba se češlja“ ne mogu svrstati u isti koš prema kriterijumu simpatija gledalaca – iako je režiser Oliver Hiršbigel svojevremeno istrpeo mnoge kritike prema kojima je svog glavnog junaka prikazao suviše ljudski (treba se, na primer, setiti potpuno drugačijeg Entonija Hopkinsa u istoj ulozi u filmu „Bunker“) – ali svođenje glumca na jednu ulogu ostavlja otužan utisak. Možda samom Mirku Babiću ne bi zasmetao ovakav oproštaj, a sigurno je da se uloge u Bajićevoj seriji nije stideo jer nije ni imao razloga za to, ali on je imao znatno važnije, ali širokom auditorijumu manje poznate uloge.

Kada je preminuo Ivan Bekjarev, pomislio sam da neće valjda sada da krenu naslovi „Zbogom Kurčubiću“. To, dabome, ne bi bilo realno jer je uloga iz Boljeg života danas za mnoge pluskvamperfekat, da ne pominjemo Bekjareva kao Svetozara Vujkovića – u lokalnom rangu sa Gancovim i Hopkinsovim firerom – ili kao Caneta Kurblu. Ali se zato, stičem utisak, u dobrom delu medija blizu prvog plana našlo to da je on bio navijač Crvene zvezde.

U srži medija je, što nije ništa novo, ali danas dolazi do krajnjih granica, da stvari pojednostavljuju kako bi privukli publiku. Možda mogu na taj način napraviti i nešto dobro – ja sam, recimo, skupio snagu da čestito pogledam „Banjicu“ po objavljivanju vesti o smrti Bekjareva. Ali to ipak nije imalo veze s tim što je on bio „delija“. Hoćemo li potražiti i Mirka Babića koji nije „Dragojlo“, ili će on biti dovoljan?

Mediji imaju i sklonost da se „igraju boga“, ili prosto da budu spremni za nečiji sudnji čas na jedan ciničan način. Tako su iz Radija Frans enternasional prošle nedelje procurili nekrolozi – živima. DŽimiju Karteru, Raulu Kastru, Peleu, Klintu Istvudu, Sofiji Loren, Brižit Bardo, Žan-Pol Belmondu… Procenili su kako će „odozgo“ ići red, i to nespretno pustili u javnost. U Srbiji smo istovremeno bili svedoci „jedva čekanja“ nekih medija da prvi objave da je patrijarh umro. „Umro“, „vaskrsao“, onda zaista preminuo.

A kada je o banalizacijama reč, vratimo se početku teksta. Nedavno mi je iz Amerike stiglo „duhovito“ parodiranje Trampa koji je u isečku iz filma „Der Untergang“ izjednačen sa Hitlerom koji vrišti na svoje saradnike zbog izgubljenog rata. „Firer“ Tramp, naravno, vrišti zbog izbornog poraza. Možda „preko bare“ nije tako, ali u Evropi se, pa i ovde kod nas, posle gotovo bilo čijeg izbornog poraza pravi ista takva parodija. Ima ih mali milion. Kladim se da se neko već „istakao“ sa Dodikom u „Hitlerbunkeru“.

Preporučujem svima koji nisu da pogledaju „Banjicu“. Zbog Bekjareva, zbog Rankića koji je tu, mislim, još bolji nego kao Kalabić, ali pre svega zbog istorije koja ume da se krivotvori, da živi i da se pojavljuje u novim/starim oblicima.