Živ se pojeo

Ruski ministar spoljnih poslova zabrinut zbog razvoja događaja u Makedoniji. Francuski predsednik izrazio zabrinutost zbog izbegličke krize.

Kada vidite takve navode možete da se setite da je posao zvaničnika da rešavaju probleme, a ne da zbog njih budu zabrinuti. Koji su njihovi motivi da izraze zabrinutost? To može biti dobijanje u vremenu u odsustvu pružanja smislenijih odgovora. Ali cilj, na primer, može da bude usmeren i ka tome da auditorijum izvuče određene zaključke iz njihovih zabrinutosti, a u skladu sa željama tih zvaničnika.

Te zabrinutosti uglavnom se drže daleko od glavnih naslova, jer, jednostavno, nisu vest. Da je američki državni sekretar briznuo u plač zbog napada u Siriji, ruski šef diplomatije udario glavom u zid i pritom se onesvestio zabrinut zbog razvoja događaja u Makedoniji, a predsednik Francuske pojeo na konferenciji za štampu svoje naočari, da izrazi nezadovoljstvo zbog izbegličke krize – to bi bile vesti.

I to ne samo za tabloide. Kineski predsednik na samitu u Pekingu razbio vazu iz dinastije Ming, iznerviran zbog stavova Japana – takvu stvar nijedan medij ne bi ignorisao.
Kod nas, međutim, zabrinutost postaje vest. Tako nam je javni servis na svom sajtu, kao udarnu informaciju, snažno zacrvenjeno obznanio prošle nedelje da je premijer Aleksandar Vučić zabrinut. Zbog nečije neodgovorne izjave. To nije kao kad su zabrinuti Keri, Lavrov, Oland ili Si, Vučićeva zabrinutost – to je već drama. Vest da premijer brine, i to na putu ka NJujorku, centru sveta, treba da pokaže koliko je on odgovoran, spram neodgovornih. Na visini istorijskog zadatka, spram nedoraslih.

Često nam je vest i kako je premijer ljut – a i to je posledica brige. LJut na Dačića što je nešto lanuo, iako mu je bio naredio da ima da ćuti. LJut na Dodika što je doneo odluku da održi referendum, pa onda dolazi na konsultacije u Beograd, kad je čin već svršen. Ali premijer, kao duševan čovek, ipak održi konsultacije. LJut na kamermane RTS-a, valjda su i oni „lajali“. To su neki poslednji primeri.

U perpetuum mobile izveštavanju RTV Pink o boravku premijera u NJujorku od samog Vučića saznajemo kako se tamo „živ pojeo“. Jer, prinuđen da se bavi raznim tricama, koje proizvode ti mnogi neodgovorni ljudi, on, kao čovek vizije, konstruktivan spram svih tih silnih destruktivnih, nije uspeo, onoliko koliko je želeo, da se posveti pravim stvarima – radu na uvećanju BDP-a, privlačenju stranih investitora… A „oka nije sklopio“, već poslovično, predan tim zadacima.

Vesti su i kako je Vučić zbunjen, konsterniran i na kraju šokiran zbog tog neprestano prilivajućeg talasa pundravaca i pundravačkih izjava i postupaka koji ometaju njegovu plemenitu misiju na kojoj, opet prema sopstvenim rečima, „marljivo radi“. I kojoj će ostati privržen sve dok ne „skonča“, a on zna „kako će da skonča“, prema njegovoj čuvenoj izjavi datoj u reformatorskom zanosu.
Zaista, Premijer nije kao Keri, Lavrov, Oland ili Si. On je živ čovek, pa su mu takve i brige. Možda jednom i takav naslov osvane – „Premijer se živ pojeo“. Kao kod Kafke ili Poa. Ali te priče nećemo čitati.