Živeo kralj!

Šta misliš, možda bi trebalo zbog toga da se zakrvimo, ko pravi srpski kumovi?“, kažem ja. „Dabome, prvo da se u kafani popije litra rakije, pa onda krenu pesnice o sto, pa prevrtanje stola pa ‘niiinooniinooo’ „, kaže kum.

Ja, za razliku od kuma, nisam čvrst pristalica neke političke opcije i smatrao sam da ovi izbori, kao i nekoliko prethodnih, imaju unapred manje-više poznat rezultat, te da su kao takvi apsurdni (u vreme pisanja ovog teksta nisam mogao da znam jesam li u takvoj proceni pogrešio – lepo bi bilo da jesam).

Istovremeno me niti jedna stranka/koalicija nije dovoljno privukla tako da mi je razmišljanje o tome za koga da glasam imalo čudnovat tok. Najpre sam, nošen pesimizmom i logikom „ako ne možeš da ga pobediš, pridruži mu se“, obnarodovao bližem okruženju da ima da glasam za Vučića. Ta faza, koju bih mogao da nazovem „dotakao sam dno života“ je, ipak, trajala vrlo kratko.

Onda sam rešio da glasam za Pokret za obnovu Kraljevine Srbije – zašto, nisam znao ni sam. Sebi sam, uz to, postavio pitanje: „Zašto da glasaš za ove karađorđevićevce, kad su ti Obrenovići miliji i draži?“ A za to što su mi Obrenovići simpatičniji, 90 odsto zasluga ide Aleksandru Berčeku, Tihomiru Staniću i Savi Mrmku. A kako su Obrenovići, oni pravi, iz objektivnih razloga sprečeni da se vrate na presto, ponovo sam se predomislio i gotovo čvrsto rešio da glasam za Đilasa, našavši da je on, kao, najveći rival Vučiću.

Uto me pozove stari drug sa studija i pita me hoću li da budem „siguran glas“ Demokratske stranke? Prihvatim odmah, jer drug je drug, a i do sada sam u najvećem broju slučajeva glasao za DS. Prihvatim i zbog toga što nisam bio siguran da Đilas zaista jeste najveći rival Vučiću. Nisam bio siguran ni da su to Šutanovac i društvo – ali glasao sam kako sam glasao.

Nego, da se vratim na početak teksta i političke zavade. Kako se dan izbora bližio, umnožavali su se opozicioni apeli, ubeđivanja, a bogami i proklinjanja – tviteraši i fejsbučani to sigurno znaju – da ko ne glasa od ruke mu ništa ne rodilo, zaslužili su groznu sudbinu da žive pod ovakvom vlašću i tome slično. I nisu to neki samo, iščašeni, da kažem, opozicionari, proklinjali – neke „naše“ Vjerice i Pop-Lazićke. Bilo je tu i neke fine gospode i gospođa…

I u redu je to, dok se apeluje, što se tiče građanske odgovornosti, borbe protivu apolitičnosti u uslovima štetočinske vlasti, visoke izlaznosti kao faktora političkih promena itd. Nego je takvo raspoloženje bacanja kletvi, može biti, naslućivalo očekivani neželjeni rezultat izbora, za koji ipak ne mogu biti odgovorni samo apstinenti, niti samo Vučić i njegova mašinerija, njegovi – kakve li ironije – „zapadni mentori“, kako su nekad dušmani opanjkavali ovu „našu“ stranu… Nešto je ipak i do naše opozicije i njenih poznatih i mnogih problema.

Možda i nije? Možda sam pogrešio? Još ne znam, dok ovo pišem.