Živeo život

Moj trogodišnji sin još ne razume šta je to izložba, ali je odmah poželeo da sedne u „tristać“, a najzabavnije mu je bilo kada je zavlačio ručice u rupe i izvlačio socijalističke suvenire – papilotne, lastiš, jo-jo… Bojažljivo sam podigao slušalicu – mada piše „molimo javite se kad telefon zazvoni“ – sin je čuo glas Mladena Delića, koji „prenosi“ neku utakmicu Jugoslavije.

Kad sam završavao osnovnu školu SFR Jugoslavije već nije bilo, pa mi nisu bog zna šta značili izloženi šator i uniforme sa radnih akcija. Ore nisam dočekao. Pomislili biste da će na ovu izložbu najpre otići jugonostalgičari i titonostalgičari – što je razumna pretpostavka – mada Tita tamo nema u većim količinama. Ima ga na zidu modela učionice iz, rekao bih, sedamdesetih ili nešto ranijih godina i nad kancelarijskom postavkom koja je za mene već bila prepoznatljivija. Autentično, nema šta. Tito je visio i na zidovima učionica tokom mog školovanja sve do, negde, 1991. kada ga je zamenila slika Svetog Save. Škola je tada promenila ime iz OŠ „29. novembar“ u OŠ „Sveti Sava“, a razredna nam je naredila da iz školske arhive pobacamo na đubre svu titoističku ikonografiju. Sačuvao sam, ne znam zašto, Manifest Komunističke partije.

Značajno mesto na izložbi zauzima pop (i folk) kultura iz socijalizma gde nekako dominira, ili se meni bar tako učinilo, Zdravko Čolić – na brojnim omotima gramofonskih ploča. I treba da zauzima, jer je pop kultura bio bitan deo ondašnjeg „lepog života“. Đule Van Gog, čiji je sin jednom u emisiji Tanje Peternek rekao da mu je muzika njegovog tate bez veze (moj sin srećom još ne čita novine), upravo je izjavio da je i Tito cenio rokenrol.

Tek, vraćajući se sa izložbe, ugledam Tita na zidu negde na granici između Sremske ulice i Ulice maršala Birjuzova. „Beograd čeka Titu“, glasi veliki grafit na istom mestu gde je donedavno bio jedan drugi, nastao povodom pretprošle godine obeležene dve decenije postojanja bosanskohercegovačkog entiteta: „Dvadeset godina bastion si srpstva, branićemo te životima Republiko Srpska“. Svako ima svoje ideale.

Pre bih fotografisao sina ispod onog titoističkog grafita nego tamo gde se pominje odbrana životima. Ipak, odustajem prisećajući se scene iz filma „Tito i ja“ kada mali Zoran (Dimitrije Vojnov) na zidu ispisuje „Zoran voli Tita“. U sledećem kadru Zoranov tata (Miki Manojlović) zabrinut čita „Psihopatologiju“.

Srbija sada, drže neki – a donekle je to trebalo da saznamo koliko juče, na dan glasanja – ima novog idola. Ali kao što sliku Tita na zidu moje škole nije zamenio portret Miloševića – on se širio „samo“ po staklima autobusa, roditeljskim novčanicima, na mitinzima – izgleda da razmere novog pretpostavljenog idolopoklonstva neće dostići titoistički, možebiti, uzor.

Ne bi bilo loše da neko organizuje i izložbu groznog života za vreme komunizma. Ne mislim tu samo na prve godine „obnove i izgradnje“ i Goli otok. Da se ne zaboravi da je taj sistem za mnoge bio nezasluženo maćehinski.