Živi, klani, nedoklani

Kako ćete izgledati kad ostarite – to je suština mobilne aplikacije koja se nije baš skoro pojavila, a koja je tada – u pauzama uobičajenih naslova o ubijanju predsednika, Srbije, ne Crne Gore – doživela zvezdane trenutke na naslovnim stranama na bizaran način. Pojavile su se, naime, slike aktuelnih političara „ostarelih“ aplikacijom, kako nam se javljaju iz 2030. godine. Aplikacija bi, inače, valjda trebalo da je najzanimljivija tinejdžerima zagledanim kroz iskrivljeno ogledalo u budućnost.

Mnoge kroz aplikaciju provučene fizionomije aktuelne su na političkoj sceni Srbije već decenijama, od početka devedesetih godina prošlog veka. I još uvek, smatra se, njihovi nosioci nisu stari, i očekuje se da će ostati aktuelni još najmanje deset godina. U redu, Milo nije baš toliko star.

Suprotno preporukama antičkih mislilaca koji su učili da se politikom ne treba baviti pre 40 godine, u socijalističko rukovodstvo Crne Gore je ušao vrlo mlad, postavši predsednik vlade u vreme kad još nije bio navršio ni tridesetu. I od te davne i daleke 1991. godine čovek se smenjuje na najvišim funkcijama, da bi neprikosnoven postao od 1997, kada je sada već pokojnog Momira Bulatovića sa istih zauvek udaljio. Od tada Milo nema alternativu, a tek mu je 57.

Ali šta reći za naše mlađane bezalternativne političare? Sa tabloidnih naslovnih strana smešio nam se, na primer i Šešelj iz budućnosti, koji je takođe počeo 1991. i, iako sa samo kratkom epizodom na vlasti, ostaje sveprisutan. Rođeni u poznoj SFR Jugoslaviji pamte ga iz devedesetih, pa s početka narednog veka kao ljutu opoziciju – zajedno sa sadašnjim živim, klanim, nedoklanim predsednikom – demokratskoj vlasti, potom kao „haškog mučenika“. Sada ga vide kao učenikovog pomoćnika, a kroz iskrivljeno ogledalo proriče se da će ostati nezaobilazan i za deset godina, kada će se klinci s početka devedesetih solidno približiti penziji. Šešelj tako ispada naše juče, danas i sutra.

Ista parola važi i za Dačića, takođe nezaobilaznog od devedesetih: prvo mladi socijalista i portparol, posle „reformator“ SPS-a, pa kao takav, od demokratske vlasti opran, od saradnje s njom prelazi put do mlađeg partnera živog-klanog-nedoklanog predsednika. Što ne bi bio tu i 2030, četiri godine je mlađi od Mila, samo uz uslov koji za Šešelja ne važi – da obavezno bude na vlasti, inače ne može da funkcioniše. A ista parola – naše juče, danas i sutra – važi i za živog-klanog-nedoklanog: od generalnog sekretara i ministra, preko pomenute ljute opozicije, do sadašnjeg radikala, umivenog već desetak godina, ali samo za zapadni svet, uz opravdanu sumnju da će i ta umivenost nestati.

A nama, realno živima-klanima-nedoklanima, koji ista lica gledamo decenijama, ili malo manje – evo nekim malo mlađima je Ljajić nešto poznat iz vremena kad su se igrali u parku – ostaje ili da čekamo da se proročanstvo za 2030. ispuni, što da sputavamo te večito mlade ljude, ili da ipak pokušamo nešto drugo.