Pisma koja su Hašim Tači i Aleksandar Vučić dobili od Donalda Trampa su gotovo istovetna, ali za američku administraciju jedan od dvojice pregovarača je malo više nego jednakiji od drugog.
Slika govori više od hiljadu reči, a kako nam se bliži 20 godišnjica bombardovanja NATO neko je iskopao i ponovo objavio zajedničku ratnu fotografiju saveznika: Tačija, Agima Čekua, Bernara Kušnera i američkih generala Majkla DŽeksona i Veslija Klarka.
U redu, prošle su dve decenije, razne američke administracije u međuvremenu su umele da naglašavaju kako su partner obema stranama. Ipak, jedna je rat dobila zahvaljujući podršci moćnog saveznika, a druga ga izgubila jer je imala moćnog neprijatelja.
Pismo sa potpisom američkog predsednika u Prištinu i Beograd stiglo je 14. decembra. Obe strane oklevale su sa njegovim objavljivanjem, Priština četiri dana, Beograd šest dana. U prvi mah moglo je izgledati, kada je javnost znala samo za pismo Tačiju, da Bela kuća pritiska kosovskog predsednika da ne preduzima korake koji će otežati dijalog. U pismu zaista i stoji da ne treba sprečavati sporazum koji je, kako Tramp piše, na dohvat ruke, ali se ne precizira ko pravi probleme. Iz perspektive Beograda „trablmejker“ je Priština jer nije formirala Zajednicu srpskih opština, zato što je uvela carine i krenula sa formiranjem vojske. Iz ugla Prištine, to je Beograd koji maltretira Prištinu u međunarodnim forumima.
Kosovo, međutim, nije dobilo nikakve packe od Vašingtona. To bi bilo prosto neverovatno pošto je prethodno dato zeleno svetlo za transformaciju Kosovskih bezbednosnih snaga u vojsku. Napravljena je smešna situacija u kojoj se NATO svojim saopštenjima buni zbog te transformacije, dok predstavnici Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Nemačke izražavaju podršku pravu Kosova da ima svoju armiju. Iz perspektive Vašingtona, Kosovo je saveznik, dok je Srbija partner sa znakom pitanja.
Otezanje Vučića da objavi pismo koje mu je poslao predsednik još uvek najmoćnije države sveta govori da ga ono baš i nije oduševilo. Slavoljubivosti predsednika Srbije odjednom nije godilo Trampovo pominjanje njegovog tobožnjeg političkog liderstva. Nedavna besmislena nagrada „Zlatni lav“ koju je dobio od Franka Fratinija je izgleda bila bolja od perspektive sklapanja sporazuma u Beloj kući koju Tramp u pismu pominje. Vučić insistira i posle nedavnog susreta s Tačijem u Briselu da je rešenje daleko. Ma bolji je taj „Zlatni lav“ i od Nobelove nagrade za mir koja se s vremena na vreme pominje.
Ali istini za volju, i kudikamo razumnijoj osobi od sadašnjeg predsednika Srbije u ovakvoj situaciji ne bi bilo lako. Osim EU i SAD, postoji još jedan, i jedan i po strani umešač. Jedan i po je Rusija, duboko upletena u stvari na Balkanu, pored ostalog i zahvaljujući politici „četiri stuba“ vlasti koja je prethodila Vučićevoj, a još jedan je Kina čiji je interes za kosovsko pitanje manji, ali srpska vlast kao da ga podstiče.
Kosovo hoće da ga Srbija prizna, Srbija hoće status kvo ili da odugovlači, a šta hoće SAD? Bela kuća sasvim sigurno i ovde sprovodi svoju politiku America First, verovatno je da hoće da nadigra EU, dok je najteže pitanje želi li isto to da čini i Rusiji. Ostavka DŽima Matisa govori nešto i o tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.