Zapucamo mi tako u subotu uveče ka Dedinju, na rođendansku zabavu koja se ne propušta, kad na Autokomandi frka i gungula neopevana. Navalio guravi narod autima i – naročito mlađarija – peške, sliva se to u kolonama, očajni saobraćajci trude se koliko mogu, ali ne postizavaju. Jedva se provukosmo ka Humskoj i pitam taksistu da nije to neka utakmica. Nije, kaže majstor, nego Aca Lukas ima koncert na Marakani.
Gle bogati, pomislim i pokušam da se setim da ko bi bio taj Aca Lukas, svaka mu čast. Negde oko pola dva noću rastanemo se sa dobrim ljudima i lepim ženama, pa nas prijatelji povezu prema kući. Gužva ista kao i oko osam: u Ljutice Bogdana ni pomisliti, pa smo išli okolo.
Čekaj, kažem sebi pred spavanje kad sam se setio da ko bi to mogao biti, ovo nije mala stvar. Za Acu Lukasa znam samo da prolazi kroz evidenciju i da mi jako liči na Emira Kusturicu: fizički i po ponašanju. To što on peva nekako nije baš moja najomiljenija muzika, pa sam ga zaturio u pamćenju. Sećam se samo da se branio od optužbi za „celo selo šmrče belo“ ili za „sina, kralja kokaina“; već nešto iz tog sektora rada, a da ga je pritvaralo po ZOM-u (oružje i municija). Ništa strašno; kao da je jedini.
Strašno je nešto drugo, kontam posle. Razumem ja „sve što vole mladi“; niko ne vuče za rukav i ne bije ko neće na koncert Ace Lukasa. Čovek peva, a oni to vole, ovo je slobodna zemlja i šta sad? Tu mi sine da je Aca Lukas samo otelotvorenje, simbol, paradigma (Bože oprosti!) ovoga društva i da šta se ja tu čudim. Lukasizacija, da se tako izrazim, Srbije skoro je dovršena. Molim: znam mladu curu koju su prestali da zovu na gimnazijske žurke jer nije znala Cecine (udovica Ražnatović, takođe prolazi kroz evidenciju) pesme. Dete odraslo na rokenrolu i džezu; kao i moja deca, uostalom, ama su odrasli na vreme, pa su ovo dočekali imuni. U dijalektiku sukoba Cece i Jece, sa sve svađama cecista i jecista, da ulazim ne mogu; Stoja mi je strana, kao i Seka, Dara Bubamara, Stanija i ostale estradne sojke.
Ono što postaje sve vidljivije, međutim, jeste upravo ta lukasizacija, ili stojizacija, ako baš hoćete, ili bekutizacija Srbije. Turbo-folk, pop ili već bilo šta turbo ulazi polako svuda. Molim: Muzej savremene umetnosti ne može da zadrži direktorku jer ne odgovara najjačoj stranci koja je rešila da i tu mora da posadi svog nekog kadra. Sterijino pozorje već je preuzeto, Laci Blašković je najuren, Sloba Gavrilović takođe, Braca Petković ministruje sa širokim zamahom i tako dalje. Najveći domet svega toga je „ćirilizacija“ – u nedostatku boljeg. Ostalo se svodi na „Konstantina“, na sistematsko smenjivanje sposobnih i postavljanje nesposobnih; ko je kriv vladajućoj stranci što im je kadrovska kaca plitka.
Aca Lukas – Bog ga čuvao – nije tu ni za šta kriv. On samo peva šta zna i šta sluti da ovakva publika voli, pa će navaliti na Marakanu. A publika je živa slika preovlađujućeg sistema vrednosti, političkog i moralnog. Tako je došlo do sasvim prirodnog spoja, da ne kažemo „simfonije“, turbo-folka i turbo-politike.
Acu Lukasa za budućeg predsednika! Toma Nikolić ionako gaji sumnjive sklonosti prema rokenrolu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
