Afera Ugričić-Nikolaidis

 Pedantni Švabo izmislio je odmah i zakonski okvir, zabranu zaposlenja (Berufsverbot) u državnoj službi za simpatizante, pa je tako posao mogao da izgubi mašinovođa, doktor, profesor itd. a kamoli, recimo, direktor Nacionalne biblioteke. Greh „simpatiziranja“ posle je proširen i na simpatizere simpatizanata, što se, kako vidimo, sada i u nas ponavlja kao neukusna farsa jedne davne podjednako neukusne drame.

Stvorena je sasvim zgodna moralna panika, a svaki je povod dobar da se podgreju nacionalne strasti, naročito pred izbore, pa makar i jedna nervozna i brzopleta kolumna. Šta bi bilo da se mladi Andrej Nikolaidis razborito uzdržao od prizivanja „kosmičke pravde“ u vidu one budale Bože koji da je trebalo tu svoju pirotehniku da upotrebi protiv najmudrijih srpskih glava? Ništa, jer ostatak te kolumne, dakako, niko nije ni čitao, a trebalo je. Moje je skromno kolumnističko mišljenje da se s nepoćudnim kolumnistima valja obračunavati u štampi, a ne na sudu; još manje veštačkim stvaranjem licemerne moralne panike i makartijevskim lovom na simpatizere jednog „simpatizera“, što je postupak nizak i nečastan.

Šta se, dakle, desilo? Jedna grupa uobičajenih sumnjivaca liberalno-demokratskog usmerenja zgranula se nad tim medijskim linčom i dejstvom teške artiljerije po cilju neprimerenom i nesrazmernom, pa je pokrenula potpisivanje peticije u zaštitu prava na slobodno mišljenje itd. Nikolaidis je inače plodan i zanimljiv pisac; praštajte, ali je tako; ali ipak samo pisac. Pa, otpišite mu, ne proglašavajte ga teroristom. Tu se opet stara peticionaška drama ponovila kao farsa, ako smem da podsetim: tako su na početku Slobine vlade komunisti proganjali potpisnike raznih peticija (pod uslovom da se ne zovu Milorad Vučelić), izbacivali ih iz Partije i već sve što spada. Eto nama opet verbalnog delikta uz sasluživanje Ivice Dačića koji tu sasvim i prirodno spada s obzirom na političku istoriju stranke.

Pošto, dakle, iz Partije te simpatizere jednog „simpatizera“ izbaciti nisu mogli (ako nekoga nađu u svojoj Partiji, možda ga i izbace), odlučili su se za oprobani nemački Berufsverbot: Sreten Ugričić, u svom svojstvu Staatsbeamtera, državnog činovnika u Vladinoj službi, smenjen je uz nepriličnu žurbu sa mesta direktora Narodne biblioteke, jer da se potpisao na pomenutu peticiju, što je propraćeno jako ružnim rečima. Ta je smena obavljena, naravno, na uobičajenoj „telefonskoj sednici“ Vlade. Naravno, svima nam je bilo jasno da su jedva dočekali priliku da Sretenu Ugričiću zavežu praznu konzervu o rep; to, uostalom, pokušavaju godinama. Em je dobar pisac; em je dobar direktor Narodne biblioteke; em je čovek od integriteta, pa kao takav povremeno gurne prst u oko književnoj i pratećoj čaršiji, kao onomad kad je svoj roman povukao iz nadmetanja za NIN-ovu nagradu, zamislite! Sreten je Ugričić jednom rečju remetilački faktor, nedovoljno „nacionalan“, štaviše sumnjiv kao „građanist“ u književno-mafijaškim evidencijama. To što je bio odličan direktor Narodne biblioteke ovde ne znači ništa, jer nije iz stranačke kvote koja se odsudno brani do zadnje kapi koalicione krvi, pa makar i o najvećim kadrovskim magarcima bila reč. To što je dobar pisac tek ništa ne znači; naprotiv: suviše je loših i prosečnih pisaca za tezgom u ovoj našoj palanačkoj književničkoj bakalnici da bi se dobrom piscu bilo šta priznalo, a kamoli oprostilo. Taj se usudio da ne konkuriše kod NIN-ovog žirija, ej! Sve se to u jednom trenutku imalo platiti, a taj je trenutak, kako vidimo, došao.

Uzalud se Peđica Marković skanjerao kao mlada u toj aferi smenjivanja Ugričića, sve izmičući se kako on ume, kukala mu majka državnička (ovo nije prizivanje terorizma). Koaliciona logika prevladala je svaku pamet, zdrav razum i elementarnu pristojnost. Sumnjiva čast da katil-ferman objavi graždanstvu pripala je Ivici Dačiću: on je tome vičan, jer je stranka čiji je pionir i portparol bio tu veštinu usavršila tokom 10 krvavih godina. Ivica se toga prihvatio, jer i njemu i stranci odgovara da u ovoj predizbornoj nervozi steknu simpatije „nacionalno odgovornih“ snaga, pa i jeftinom eksploatacijom blesavih moralno-paničnih histerija. Uostalom, do sada je ta taktika bila uspešna, svoj svojoj slaboumnosti i ciničnom bezobrazluku uprkos. A ostatak vladajuće koalicije, sa Borisom na čelu, neka s time izlazi na kraj kako zna. Sreten je Ugričić bio spakovan i za liferovanje spreman; bilo je samo pitanje modaliteta. Njegov nespretni pokušaj da u zadnjem trenutku revidira, jer da nije znao šta potpisuje, nije mu pomogao, kao niti jednome revidircu ikad, osim možda na Golom otoku, ali i tamo samo kratkoročno.