Arogancija

Arogancija naše političke klase počela je da se graniči sa običnim bezobrazlukom, a naduta nadmenost već se podrazumeva. Oni se, na primer, „dogovore“ da smo u Drugom svetskom ratu imali „dva antifašistička pokreta“, da vas samo podsetim. Dobro; samo neka se oni dogovaraju, možemo mi i s takvim budalaštinama da živimo, mada vređaju zdrav razum i elementarnu pristojnost. Onda taj isti višenamenski Homen odvali da je 70 odsto kafana u ovom gradu vlasništvo „organizovanog kriminala“, pa mi se moji prijatelji birtaši posle danima žale da kako ih zajebavaju mušterije. Ajde, dobro; i s tim možemo da živimo – i mi i ugostitelji; pusti ga nek balega. Ionako ga više ne shvatamo ozbiljno, mada je jedan ozbiljan restorater natuknuo da bi i on mogao da se pozabavi Homenovim poslima, pa da vidimo gde smo… Nego, manimo se Homena, nije on ni jedini, niti glavni.

Usred saobraćajnih muka sa obilaznicom i mostom, oni uhvate da krče Bulevar. Kažu mi drugari botaničari da se to drveće moglo i drugačije srediti. Kažu mi drugovi iz saobraćajne struke da se i tramvaj mogao drugačije i bolje srediti. Naime, veći deo tog drveća bio je zdrav. Jedina korist od svega je što gačci neće više da šlićkaju po prolaznicima. Ne volim ni ja gačkove, ali hlad je hlad. Tramvaj je, kažu inženjeri, možda trebalo ostaviti tamo gde je i bio, ali ga spustiti na nivo ulice i odvojiti žutom trakom. Tako bi se sprečilo ovo dosadašnje parkiranje na kolovozu, a takvo rešenje bilo bi jeftinije i efikasnije. Da li je Bulevar dovoljno širok da bi podneo tramvajske šine nasred ulice? Uz sve to, setilo se da zonira gomilu ulica po Zvezdari koje nikada nisu imale problem s parkiranjem, jer osim stanara jedva ko i dolazi tamo. Samo još da utabaju, asfaltiraju i iscrtaju gradske parkove; dovoljno su pohlepni.

Kad smo kod pohlepe: je l’ neko odgovarao za onaj skandalozni pokušaj pljačke preko objedinjene naplate Infostana? Zabranjene posledice su nastupile: neke naivčine su čak i platile. Setimo se i onog cirkusa sa izmenama Zakona o informisanju, uz koje su hteli da prokrijumčare i skandalozne izmene Krivičnog zakona o „pozivanju na otpor odlukama državnih organa“. Kad smo vrisnuli, oni mrtvi hladni odgovaraju da šta hoćemo kad to nije usvojeno. Ama, nije problem u tome; problem je da kojem je pokvarenjaku uopšte palo na pamet da tu svinjariju predloži?

Ne, štogod mi njima rekli ne proizvodi posledice: oni su presvučeni teflonom, ono što se nekada zvalo đon-obraz. Štogod baciš na njih, sklizne. Jebe se njima živo. Takav je i onaj zagrebački gradonačelnik Bandić: izabrali ste me, veli, na četiri godine i nemoj da sam nešto čuo do narednih izbora; u međuvremenu sprca milione novaca poreskih obveznika na blesave projekte od kojih zarade njegovi rođaci i poslovni partneri, upropasti sam centar grada itd. Ne odnosi se ovo samo na druga Đidu; reč je o kompletnoj vladajućoj koaliciji. Oni misle da mogu sve; nema tog razumnog, pristojnog i konstruktivnog argumenta koji bi oni saslušali. Jedini njihov odgovor je: ma, pljunete nam pod prozor.

Takvo ponašanje sobom neizbežno nosi posledice: što arogantnije ponašanje, to teže posledice; to je prirodni zakon. Ali, kad se sve svede na završni bilans, njihov provod na vlasti plaćamo mi, poreski obveznici. Skandalozan primer su onih šestoro klinaca, „međunarodnih terorista“: neka budala ih je optužila, sada će to pasti – ili neće, pa idu do Strazbura, a i tamo im je više dosta Srbije koja gubi skoro svaki spor sa svojim građanima, pa je neka pristojna naknada štete na vidiku. Ko će to da plati, kao i tolike slučajeve? Budala od tužioca koja je prekvalifikovala delo? Onaj ko mu je naredio da to učini? Ne. Mi plaćamo. Dignuta je optužnica protiv Miladina Miliona i ona dva konzula. Hoće li im sud naložiti da isplate milion dolara državi? Onda onaj isti Homen kaže: ne brinite, taj milion smo mi klepili od zaplenjene imovine kriminalaca. Ma, nemoj! Taj milion se dao utrošiti u mnogo pametnije svrhe, a ne na jednog siledžiju i dva nedostojna konzula.

Ista je priča i sa međunarodnim avanturama države Srbije. Umesto da propuste jednu slaboumnu tužbu Republike Hrvatske za „genocid“, oni podnose istu takvu slaboumnu tužbu protiv Hrvatske, opet za „genocid“. Nijedna od tih tužbi nema nikakve šanse za uspeh – ali njihov je mentalitet, tih patoloških parničara sa obe strane – takav: kao da je reč o pomerenoj međi između dve njive. Od svega toga samo će advokati imati neke koristi, što nas navodi na grešne misli: da su ih advokati i podbrcnuli da se tužakaju, kao i da je rat u Istočnoj Slavoniji 1991. počeo zato što je Arkanu ponestalo gotovine. Kazaće neko da je to cinično razmišljanje. A ko nas je napravio cinicima u ovih dvadeset godina? Ta ista gospoda koja su kretala u ratove da bi na kraju sve naše države ostale u onim granicama iz 1990. – što smo znali od početka da će tako ispasti, hvala lepo. Je l’ mi, ako smem da pitam, još plaćamo kosovske dugove, jer da je Kosovo Srbija?

I tako se oni zabavljaju, na najvišem i na najnižem nivou vlasti, sa podjednakom lakoćom i arogancijom. A mi možemo samo da im pljunemo pod prozor, pa da se klizamo, što kaže moja drugarica Ceca Lukić. Sve do narednih izbora, ali će tada biti prekasno.