Avanti stampedo

Migracije glodara zanimljiv su fenomen, naročito u politici. Imaju to svojstvo da – čim dostignu kritičnu masu – postanu nalik na onu grudvu koja se kotrlja niz padinu i raste. Psihološki mehanizam te pojave, reklo bi se, ide ovako: zar sam ja jedini glup? Vidi ko je sve otišao Tomi Nikoliću i Aci Vučiću: čak i Guri; čak i Braca Grubačić; čak i onaj Nedić iz Advokatske komore; ej – a onaj Cvijan! Bivši generalni sekretar predsednika republike! Pa Brana Crnja; pa Oliver Antić… Fale još Dobrica i Matija, pa smo se sortirali skroz. Šta ja čekam? Imalo smo to, uostalom, i ranije, ali se ovde kratko pamti, a brzo smrkava.

Dobro: ajde da ne moraliziramo uprazno. Srbija je slobodna zemlja i svako može da menja stranke po miloj volji; to je čak i Ustavni sud (doduše preko volje) priznao pre neki dan. Šta ima loše u povremenim „prelaznim sezonama“, nalik na one u fudbalu? Ovi na vlasti se povremeno razmašu i poveruju u sopstvenu propagandu; istekne im rok trajanja, brod počne da propušta, a politička populacija se s pravom zabrine. Ipak su država i stranka jedine industrije koje u Srbiji rade. I – što reče Lenard Koen – „Everybody knows that the boat is sinking, everybody knows that the captain lied“. Migracija se, dakle, javlja kao sasvim opravdana mera daljeg opstanka u blizini sira i slanine. Važno je da se posada prebaci u novi čamac, a kapetan neka tone s brodom; to se od njega očekuje s obzirom na kapetansku platu i prilike koje su mu bile pružene. Ponašanje, dakle, sasvim normalno, u skladu sa elementarnim nagonima svakog sisara i kao takvo dobar pokazatelj političke situacije.

Sve to Toma i Aca jako dobro znaju od samog početka: i oni su napustili dva-tri takva broda; jedan u poslednjem trenutku. Puni su razumevanja, hrišćanskog praštanja i saosećanja za svoje nove članove i prijatelje, ne čekajući ni da im se krzno osuši. Prikazuju ih trijumfalno na pres konferencijama odmah, tako mokre, a Aca Vučić samo što ne pusti suzu radosnicu. Oni se, pak, rukuju još mokrim šapicama i gledaju sjajnim okicama ravno u kameru i sve je ne može biti bolje. To je politika u Srba.

Ni to, kao što vidimo, ne ide uvek tako rutinski glatko. Najveće – a možda i jedino, videćemo – iznenađenje bio je onaj pravnik, čudo od deteta, Vladimir Cvijan. Slučaj Gorana Kneževića je jasan: naljutio se na svoje, misli da su ga izdali, pa je otišao u napredne. Ali, ovaj Cvijan je drugo: došao je ravno iz vrha vlasti, ličnost bliska imperatoru, štaviše „nestranačka“ (moš' misliti…); pri tom em deluje nervozno, em je sebi dozvolio da maše nekakvim tonskim snimcima koje je krišom snimio u službenim kontaktima sa ni manje, ni više nego madam Natom, šeficom cele treće, pravosudne, vlasti u zemlji. Nije se Aleksandar Vučić bez neke tako presrećno cerio pored njega toga dana; znamo čoveka.

Sve je to – manje ili više – u okviru uobičajenih i žaljenja dostojnih političkih običaja u Srba; čak i ti snimci; nije prvi put. Ali, može se odmah izvesti skoro sasvim izvestan zaključak: taj Cvijan pobegao je tamo gde može da očekuje najefikasniju pomoć; zašto? Mora biti da se nečega jako uplašio; čega? Odgovore na ta dva pitanja saznaćemo pre ili kasnije, mada već smrde ne baš na srpski Votergejt, ali u tom nekom pravcu. Naprednjaci će, naravno, od njega praviti heroja, predobrog i prepoštenog borca za pravdu i istinu; možda ga na galamu odbrane i od pretnji krivičnim progonom. Ali to nije suština stvari.

Suština stvari jesu pitanja koja Demokratska stranka mora sebi da postavi. Odakle im Vladimir Cvijan u Kabinetu? Ko ga je doveo? Ko ga je proverio? Ko ga je nadzirao? Kako je bilo moguće da im ode i to čak među narodnjake? Zašto?

Nemojmo se zajebavati: generalni sekretar predsednika republike veoma je važna ličnost, štogod ovi sada pokušavali da nam ispričaju utehe radi. Kroz njegove šapice prolaze najvažniji i najpoverljiviji papiri; on diže najvažnije telefone; on sedi „o desnuju“ na najvažnijim sastancima; on je među najpoverljivijim licima šefa države. Imajući to u vidu jasno je da je reč o krajnje neprijatnom skandalu. Nije to uobičajeno preplivavanje političkih rutinera iz čamca u čamac.

Ni tema iza tog skandala nije nešto što bi Demokratska stranka smela da zaboravi. Cvijan tvrdi da se na skandal odlučio zbog „korupcije pri reformi pravosuđa“: stvar je, da prostite, veoma, da kažemo, osetljiva, je li. A lepo su im govorili da paze šta rade s tom reformom i izborom sudija i tužilaca; ne mogu da kažu da nisu bili upozoreni da će iz toga ispasti svakakvi cirkusi.

Ali, to ne sluša nikoga; to je najpametnije; to je arogantno i povremeno bezobrazno; tome je zinula guzica na apsolutnu vlast i to nam stalno govori da mu pljunemo pod prozor. E, onda se događaju ovakve stvari. Mi ne znamo oko čega se predobri i prepošteni Cvijan dohvatio sa Kabinetom, Vladom i Predsednikom, pa da sada traži spas kod Onih Tamo. Mi još ne znamo kakve to skandalozne podatke sadrži njegov snimak razgovora sa madam Natom; možda ništa važno; možda nešto važno. Mi samo znamo da je gensek Kabineta dezertirao protivniku. To je nezamislivo i zbog toga bi trebalo da padaju glave i otkazi, da bride uši i guzice i da bole repovi. Nisu tu krivi Toma i Aca; kriv je neko iznutra. Kadrovska politika, građani, osnov je svake politike. Kažu da je Cvijan bio Tadićev đak u gimnaziji; ne znam, ali neko ga je doveo. Sjajan pravnik, sve desetke, u redu, mašala. Ali nedovoljno za tako osetljivo mesto. Neko nije bio u stanju da proceni čoveka; neko, verovatnije, nije bio u stanju da se s čovekom dogovori. Zašto?