Beli anđeli

Da se podsetimo: Ivica Dačić i onaj Pahomije iz Vranja postali su kavaljeri ordena „Belog anđela“ koji dodeljuje onaj Filaret iz Mileševe (ne znam samo kako i s kojim pravom, ali to je stvar Svete Matere SPC, pa neka oni vide). U obrazloženje ulaziti neću, ali mi se gadi od početka. Dobro: za Pahomija mi je koliko-toliko jasno. Preosvećeni je odlikovan za svoje uspehe u borbi sa pravosuđem Republike Srbije, inače svetovne, laičke države u kojoj je Crkva, je li, odvojena od države, pa je tako Pahomijeva pobeda još veća. Njegovo Preosveštenstvo uspešno je do zastarevanja dovelo ozbiljne optužbe za uznemiravanje maloletnika, takozvanu pedofiliju. Da optužbe nisu bile ozbiljne, sud bi ih bio odbacio pre zastarevanja, kontam. Dakle, barem sa Filaretove tačke gledišta, njegov brat u Hristu zaslužio je orden „Belog anđela“; zna Filaret kako mu je bilo. Takav veliki uspeh u borbi sa jereticima i klevetnicima ne može ostati nenagrađen – ako ni zbog čega drugoga, ono da se Srbstvo Vaskoliko podseti da nije dobro šikati na sveca i da su sluge Božje bezgrešne po definiciji.

Čime je, međutim, Dačić zaslužio takvu izuzetnu čast: da ga Filaret odlikuje? Na prvi pogled reklo bi se da je razlog tome to što je zabranio Paradu ponosa i tako Srbe spasao od pošasti „bele kuge“, „nemorala“ i očuvao „tradicionalne vrednosti, porodicu“ i već sve na čemu onaj Palma toliko insistira. To bi, opet s Filaretove tačke gledišta, bio dovoljan razlog: niko se ranije nije usudio da tu jeres i pokoru zabrani tako odlučno i u tako poslednjem trenutku (dan ranije). Korak bliže ispunjenju žarke želje da se „Srbi slože i obože“, a umnožiće se već sami od sebe – čim se suzbije taj homoseksualizam koji je jedina smetnja.

Pahomije i Filaret su nam jasni i objašnjivi; Dačić još nije. Jedan ministar koji drži do sebe trebalo bi da se malo raspita s kim se druži i od koga prima priznanja. Ne zameram mu druženje sa Cecom, udovicom Ražnatović: ipak mu je školska drugarica i voli njenu muziku; ‘ajde dobro, ljudi smo, pa i kafanski ljudi, što je za svaku pohvalu. Jedan ministar unutrašnjih poslova, međutim, u stanju je i ovlašćen je da neke svoje kontakte sasvim legitimno proveri kroz evidenciju pre nego što se ukaže s njima u javnosti ili od njih primi neko priznanje. Ministri, naime, ne bi smeli da se kompromituju i brukaju u javnosti tek tako; ima tu neki ugled države koji valja čuvati. Ako dopuštaju sebi da ih ponižava ruski ambasador, to će možda objašnjavati „međunarodno političkim“ razlozima; u redu, mada ne odobravam. Ne vidim zašto dopuštaju sebi da ih ponižavaju čak i popovi. Ministar Dačić mogao je da se upozna sa nadasve zanimljivim okolnostima iz biografija kako Filareta, tako i Pahomija. Na primer: s istorijatom predmeta „Pahomije“ – od krivične prijave potkrepljene službenim beleškama ovlašćenih službenih lica MUP o informativnim razgovorima sa oštećenima i sa drugim strankama, pa do optužnice i toka krivičnog postupka po delu protivprirodnog bluda koji je (postupak, a ne blud) otišao u zastaru marljivim zalaganjem pravosuđa Republike Srbije. Evidencija iz 8. stanice milicije (Zemun), a po javnom redu i miru iz osamdesetih godina bila bi takođe poučno štivo za ministra. Uostalom, Patrijaršija je bila na vreme obaveštena o tim nekim događajima. Da i ne pominjemo televizijske i ostale detonacije tadašnjeg oca Filareta na početku ovih naših blesavih ratova; njegove džipove čije poreklo bilo je nesporno (od Boga); njegove doprinose predizbornoj kampanji onog zločinca Slobodana Miloševića 2000, za šta se posle pokajao, ako mu neko veruje.

Treba imati razumevanja za uporne i istrajne napore Dačića da stranku iz tehničkog nokauta podigne na noge; za njegov značajan učinak kao ministra unutrašnjih poslova koji je doveo do nezapamćene pojave da ga zavole čak i policajci; za mudar i odgovoran izbor kada je pristupio ovoj koaliciji 2008. Bio je lucidan, promišljen i hladan. Zašto sada sebi dopušta da se kompromituje i bruka, prvo zabranom Parade ponosa, a zatim pristankom da ga jedan Filaret odlikuje, pa još i zajedno sa jednim Pahomijem? Dačić i njegova stranka ionako već imaju popriličan „koalicioni potencijal“ i takve im blamaže jednostavno ne trebaju. Ivica Dačić i SPS imaće u datom trenutku jasan izbor: ili će sa Borisom Tadićem, ili će sa Tomom Nikolićem; sve ostale stranke, Crkva, gejovi i gejke, „Njihovi 1389“, DSS i radikali-natražnjaci biće marginalni. Za to mu „Beli anđeo“ ne treba; naprotiv.