Bespuća lopovske zbiljnosti

Pošto je reč o fenomenu nadasve poučnom i za nas u Srbiji, osvrnućemo se na neke novije korupcijske skandale (ima ih, doduše stalno, ali ovi su baš skandalozni). Prvo smo doznali da je Hrvatska željeznica prodala u otpad izvesnu količinu teretnih vagona, umesto da ih dade popraviti. Pametni ljudi sa otpada videli su da su ti vagoni još dobri i popravili ih, pa ih sada za lepe pare iznajmljuju toj istoj Hrvatskoj željeznici. Veljo, Šarančiću, čuste li vi ovo?

Najlepša je priča, međutim, iscurila u javnost u „Latinici“ koja od prošlog ponedeljka opet ide. Izvesna gospođa Milena Šenator, bivša finansijska direktorka „Globus grupe“ čuvenog Miroslava Kutle, tamo je propevala da je to bila strahota. Reč je ustvari o podgrejanoj aferi: sve se to znalo još 2000. i „Feral Tribune“ je o tome tada pisao, ali je onaj Basarin vuk pojeo magarca, nadmeno i s visine prezrevši te pisanije. Naime, gđa. Šenator objasnila je da je još 2000, očito u nastupu griže savesti i još više u strahu za sopstvenu guzu, otišla na policiju i ispričala sve o Kutlinim poslima. Taj Kutle bio je hercegovački tajkun niotkuda kome je bilo krenulo da je to bilo čudo. U jednom trenutku bio je vlasnik preko 170 raznih firmi, poverljivo lice mnogih hadezeovskih perjanica i perač novca velikih razmera. Najslađi mu je bio „Tisak“, najveća distributivna mreža u državi: novine (ponajmanje), cigarete, droćke i drangulije, šta se već prodavalo po kioscima, donosilo je milionske sume gotovog novca svake večeri. Zlatna koka. E, Kutle je koki zakrenuo šijom i doveo taj i takav „Tisak“ do stečaja. Sve te kombinacije išle su, naravno, kroz vlažne i lepljive prstiće gđe. Šenatorke za koju vele da je bila finansijski… hm, ovaj, talentovana, je li. Videvši da posle Franjine smrti i pobede SDP na izborima 2000. vrag polako dolazi po svoje, Šenatorka odlučuje da otvori srce USKOK-u (to je njihov SBPOK), tužilaštvu i već svima koje bi to moglo zanimati. Danima su trajali informativni razgovori sa detaljima i papirima, dok dobra žena nije skinula teret sa duše. Lepo su se zahvalili i utešili je; samo neka ćuti dalje i neka se čuva. Dala je Kutli otkaz i otišla u revizore, valjda, sve nadajući se da će od toga nešto ispasti, a da će ona postati svedok-pokajnik, kako se to kod njih zove. Izgleda da je gđa. Šenator precenila opseg demokratskih promena: lica umešana u te gadosti bila su i dalje politički veoma jaka, pa je u tužilaštvo došao SZUP (njihova tadašnja Udba), pokupio papire i zapisnike i naredio da se to zaboravi. Sad, kad je gospođa Šenator iznova i u sitna crevca ispripovedala celu priču, imenujući imena, stvar je jasnija. Iz Kutline „crne blagajne“ pokradeni novac (bez poreza, naravno) išao je, iz razloga korupcije, u džepove sledećih lica (to su samo najvažniji): Sanader Ivo (bivši premijer, sada u bekstvu u SAD), 800.000 maraka, onih sa tajnog računa u Švajcarskoj, a za „posredovanje“ za neke kredite, od koga? Od one propale Hypo banke iz Celovca, hvala lepo. Pa onda 150.000 DEM Iviću Pašaliću iz HDZ (ne zna se zašto, ali nije ni važno); pa skoro milion DEM Ninoslavu Paviću, medijskom tajkunu (zajednička operacija pljačkanja „Tiska“), više od milion DEM Metodu Jurišiću (taj je bio predsednik nadzornog odbora „Slobodne Dalmacije“, Kutlinog važnog cilja; pare su verovatno otišle na potajni otkup akcija od malih deoničara; zvuči poznato?). Još neka lica valja pomenuti: Vinko Grubišić, spretni medijski magnat; Irena Divković, tabloidni operativac za najodvratnije skandale; Dino Mikulandra, član upravnog odbora i jedno vreme glavni urednik „Slobodne“; itd, imena su zaista mrska. Uzgred, sada pritešnjeni Kutle, po tom osnovu iz „crne knjige“ gđe. Šenatorke, traži od Nine Pavića neke grdne milione, zbog zateznih kamata, valjda. Ima ljudi čiji su bezobrazluk, drskost i bestidnost bezgranični i za svako divljenje.

Sve se sjebalo u kući Oblonskih, što bi rekao pisac. Taj Šenatorkin skandal legao je ovom već postojećem oko Hypo banke k’o budali šamar, što vele u Bosni. Kockice se sklapaju, dakle. Republičkog tužioca, neuništivog i teflonskog Mladena Bajića jedni sada pljuju jer da je sedeo na ključnim dokazima deset godina. Drugi ga brane, jer da je i on čovek i ima dušu, karijeru, porodicu, kredite itd, pa nije smeo šut na rogatog. Ipak je on državni činovnik, Beamter, je li; pitajte ove naše tužioce ko je za istragu, a ko nije; i zašto; objasniće vam, ali nasamo i čim se zakunete na večno ćutanje kao u prvom činu „Hamleta“.

„Skandal je“, kako je lepo govorio Ježi Lec još u doba dijalektičkog materijalizma, „jedini oblik demokratije u totalitarnom društvu“. Nešto mi se čini da ta definicija demokratije vredi i danas za naša tranzicijska društva. Da je drugačije, „institucije sistema“ bi, kako to vole da kažu naši političari, „radile svoj posao“ normalno i rutinski; skandala ne bi bilo, a onaj Basarin vuk ne bi bio tako debeo.

Tu su, glede i svezidbeno, zanimljivi mehanizmi i sredstva za kontrolu štete od skandala. Najčešće se lica za to zadužena, novinari i moralisti u civilu, okome na svedoka-saradnika (pokajnika): te sram ga i stid bilo, umeo je da krade (i još gore), a sada spasava guzicu; te a za koga radi i koga tako štiti; i slično. O svedocima-saradnicima (pokajnicima) možemo da mislimo šta hoćemo; cvećke sigurno nisu bili, ali su barem skupili hrabrost ili izračunali racionalno, pa su reskirali. To im treba priznati, moraliziranjima (pogotovo onim sa zadnjom namerom) uprkos. Gde bismo danas bili da nam nije bilo saradnika, pokajnika i „zviždača“ (whistle blowers)?