Reče neka cura na radiju da se odavno nije desilo da meteorolozi ovoliko puta omaše skroz. Već nedeljama obećavaju „pljuskove s grmljavinom“, a osim nekoliko kapi nismo videli ništa. A i tih nekoliko kapi isparilo je odmah. Beogradska omorina gadna je i loše utiče na centralni nervni sistem. To se danas kaže da je „biometeorološka prognoza nepovoljna“, je li. Kao da nismo znali ionako.
U stara vremena, kad se znao red, u Beogradu je – kao prvo – postojalo proleće. Proleće je trajalo par meseci, kako se valja. Sada proleće prođe za dva-tri dana i odmah upeku vrućine. Nekada je jednom nedeljno umela da zvekne lepa letnja oluja sa grmljavinom i pljuskom, pa se onda lepo spavalo. Letnje nepogode izašle su iz mode u ova „postmodernistička“ doba. Samo se nešto mrči, čak i zagrmi iz daljine, a onda pljusne tamo gde ne treba, gde nemaju kišnu kanalizaciju, a imaju eroziju jer su sekli drva bez pameti i mere.
Kod nas na Zvezdari barem ima nešto vetrića; dole u gradu je katastrofa, suptropska: omorina s vlagom. U subotu smo se u „Kaleniću“, gde obično ima nekog vetrića, skuvali onako mokri i lepljivi. Dobro te se svi tuširamo svakoga dana i ne koristimo one preparate sa televizije koji traju 48 ili 72 sata; neki traju čak sedam dana: od subote do subote bez kupanja. Uvek se setim politički strašno nekorektnih crtanih filmova u kojima tvor govori s jakim francuskim naglaskom. OK: to je pakosna američka predrasuda, da se Francuzi ne kupaju nego parfimišu, znamo; ali su ti filmovi ipak sklonjeni i zabranjeni, iako su bili duhoviti i smešni.
Nego, da se vratimo na omorinu. Mi imamo sreće, jer nam je stan postavljen tako da se uvek može namestiti neka promaja. Štaviše, mi našu promaju regulišemo po pravcu i intenzitetu. Klima uređaj uključimo tek kad đavo odnese šalu i kada promaja bude vrelija od stana. Klima uređaje mrzim iskreno, duboko i s razumevanjem; pogotovo u automobilima. Ventilatori su mnogo bolji: oni plafonski naročito; zato ih imamo. Plafonski ventilator je sjajan kasnoviktorijanski izum (čim je napravljen elektromotor); ispod njega se lepo spava i radi.
E, sada će mnogi zavapiti da je promaja glavni uzrok mortaliteta na Balkanu, smrtna opasnost i majka svih bolesti. Ozbiljni lekari će vam privatno reći da je to koješta; u javnom nastupu biće oprezniji. Neki od njih dopuštaju mogućnost da je promaja psihosomatski faktor od izvesnog značaja u inače hipohondričnim narodima. Bolesti koje izaziva promaja potiču, dakle, iz glave. Nikada neću zaboraviti epizodu iz Sarajeva. Bilo je leto 1994, opsada još traje, omorina tipično sarajevska sa 35 stepeni u hladu, ni daška vetra niz Miljacku. Vozimo se mi tramvajem koji je upravo proradio od Nedžarića do Baščaršije (UNPROFOR popravio), kad neko počne da otvara prozore; ne mere se dihat, ba. Kad se začuje vapaj: „Zatvaraj, bolan, ubi promaha!“. Pola tramvaja dreknulo je smesta na nesretnika: da tramvaj nije za papke; da je ovo čaršija, a ne Glavatičevo gdje mu promaha nije smetala; da ide pjehe ako mu se ne sviđa; i u tom pravcu. Posle sam video grafit na zgradi Tužilaštva, sa slovima od metar i po: „Tramvaj nije za seljake“. Uzgred, jednom davno upoznao sam jednoga čiji je posao bio da sedi u otvorenim vratima helikoptera UH-1 i kad treba puca iz velikog mitraljeza. Taj helikopter leti uglavnom jedno 150-200 kilometara na sat, a čovek na sebi ima šlem sa interkomom, pancir, čizme, pantalone i košulju. Kad sam ga pitao za promaju, čovek mi je rekao da nije kihnuo u životu. Toliko o smrtonosnoj promaji.
Po ovoj beogradskoj omorini čoveku svašta pada na pamet, kao što se pročitali. Pošto je nedelja – čim je Mladić odleteo – ostala prazna, a sezona drekavaca još nije nastupila, misli nekako vrludaju prema slobodnim asocijacijama. Meni se, na primer, dopao trik holandske policije sa ona dva helikoptera „Dauphin“ na roterdamskom aerodromu: svi glupi novinari gledali su u nebo dok su Mladića dovozili autom u Sheveningen. Mladićevo ukazanje pred sudom bilo je tek najava onoga što će uslediti čim se on malo oporavi i stane na noge. Prepis njegovih razgovora u Tužilaštvu za ratne zločine („Blic“) to dokazuje: čovek je tipična oficirčina iz JNA; prostak zadrigle sujete koji sebe smatra u najmanju ruku Napoleonom. Biće tu tek veselja, samo čekajte.
Tu je nekako promakla (osim Coraxu) glatka pobeda paora u sporu oko podsticaja za poljoprivredu. Odmah su se pojavile teorije zavere: da ko je to ustvari organizovao. Nije morao niko posebno da im pomaže: imali su i motiv (veoma jak) i snagu i volju. Podsticanje samo malih posednika bila je predizborna podvala ovih naših marketingaša koji će nas u propast odvesti. Ozbiljan prinos i prihodi dobijaju se sa velikih poseda; to je istina koju su iz istih, politikantskih, razloga odbijale da shvate i primene još u 19. veku razne vlade u Srbiji, pa je posed usitnjavan do besmisla. Što veća farma, to veći prihod. Zemlje sa 2-5 odsto poljoprivrednog stanovništva bogate su jer su posedi veliki, radna snaga zbog moderne mehanizacije itd. oslobođena za industriju itd. Je li se neko ozbiljno zamislio nad opustelim selima severnog Banata i Bačke? Mali posed nema budućnost. Još kad bi se neko setio da velike farmere podstakne ne samo subvencijama, nego i stabilnom i predvidivom kreditnom politikom… Tajkuni su, kažu ljudi, počeli da ulažu u njive. Naravno da jesu, nisu glupi.
Evo je krenuo neki vetar, naoblačilo se. Valjda u ovo nedeljno popodne padne neka kiša. Sini munjo, udri grome!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
