Čekajući utorak

Dilema, u stvari, nije nimalo Lazarova. Nije da ja sad tu nešto sugerišem, ali stvari stoje mnogo jednostavnije. Ili će priznati ono što je očigledno i Kosovo pustiti „niz mutnu Maricu“, ili će – laskajući sebi bezrazložno – poslušati Koštunicu dr Vojislava i opredeliti se za „Lazarov izbor“ ili „carstvo nebesko“, pa šta bude. A šta će biti, to je jasno i onim Slobinim „pticama na grani“ (ako nisu novobeogradske sovuljage, naravno): ispašće da smo posle Kosova (na koje Marko kasno stiže) prošli bolje nego što ćemo sada proći. Da parafraziram Čerčila o Čemberlenu: birajući između sramote i rata, odabraćemo rat, a dobićemo sramotu. Zato što je rat izbor nemoguć, pa prema tome licemeran i himeričan; i to svi oni jako dobro znaju, zato se i kurobecaju. Svima je sve jasno, sablažnjava ih Slobina taktika pa bi da proglase pobedu i pobegnu glavom bez obzira – što možda i učine u utorak: njima ništa nije strano.

Sad je došao onaj čas za koji u Banatu kažu „E, sad, popo budi čovek!“. Dovoljno smo se folirali, svakoj zajebanciji dođe kraj; zasvirali smo, pak treba i za pojas zadenuti. Činjenice su neumoljive: Kosovo je otišlo, i to po nabavnoj ceni iz 1912, štogod o tome mislio onaj veroučitelj što seče jezike i glave (teško toj veri koju on podučava!). Gotovo je, svršeno je, dodaće pesnik. Ne ulazeći sad u to da ko bi tome bio kriv i zašto – to je tako, a mi možemo da plačemo u jastuk, osim što od toga pomoći nema nikome, a ponajmanje Srbima na Kosovu. Umesto da se pobrinemo za njih – a to je ovoga trenutka najvažnije sa ljudske i hrišćanske tačke gledišta – u opasnosti smo da padnemo još jednom u jevtini hinjeni karasevdah i da udarimo u kuknjavu, po starom srpskom običaju. Treba se brinuti za tuđe telo i za svoju dušu – a ne obrnuto, uče nas jevrejski hasidski mudraci i u pravu su. Argument koji se čuo ovih dana – da ako Sever uđe u kosovsku administraciju, Jug automatski propada – podvala je. Uz malo pameti (da malo, nego ni toliko nema) mogu se za kosovske Srbe obezbediti i sigurnost i blagostanje veštom politikom i upornom diplomatijom. Ali, naša je politika šibicarska, a diplomatija bezdušno birokratski rutinerska. Njih ne zanimaju Srbi s Kosova; nisu ih zanimali ni Srbi iz Hrvatske, podsećam vas, kao ni Srbi iz BiH: oni koji su ostali pod vlašću Tuđmana i Alije. Njih sablažnjava ideja o „novoj Republici Srpskoj na Kosovu“, ali oni ne vide da će dobiti ne „Republiku Srpsku“, već „Republiku Srpsku Krajinu“ praveći cirkuse po Severu Kosova, pak se javlja opasnost da ta avantura tako i završi. Ali, to nikoga ne brine, kao što ni onoga Ispod Lipe nije brinulo.

Izbor koji se danas, dok vi ovo čitate, postavlja pred Prezidijum Politbiroa Vučićeve stranke SNS jasan je: hoćete li dalje (pa makar i Đinđićevim putem, ali to je ironija sudbine), ili ćete da postanete Severna Koreja bez velike vojske i bez atomske bombe? Pa vi sad vidite.