Čiji bulevar?

Prvo su fašisti opet izlepili one svoje slaboumne plakate po Bulevaru Zorana Đinđića. Onda su u „Domu Sigurne kuće za Ratka Mladića“ radikali-natražnjaci osetili potrebu da nas ugnjave sa svojim blesavim skarednim sprdačinama na tu temu. Onaj mladi Martinović i brat mu Šarović, momci koji se uče za Aleksandra Vučića, slavili su tako Mladićev rođendan. Bilo im je smešno: ha, ha, ha, poluprazna sala jer narodni poslanici slave rođendan heroja, ha, ha. Podsetimo se malo: slava izumitelja „Bulevara Ratka Mladića“ i „Sigurne kuće za Ratka Mladića“ navek pripada Aleksandru Vučiću. Sećamo se kako se i on blesavo i skaredno cerio lepeći javno, da televizija slika, te plakate po tom bulevaru. Sa istim blesavim osmehom razvio je i onu sramotu od plakata „Sigurna kuća…“ sa skupštinske govornice. Ha, ha, ha i uobičajeni formacijski aplauz govorniku.

E, sad: u međuvremenu su Vučić i Toma Nikolić postali „izdajnici, zapadni špijuni i najveći kriminalci“ itd. Profesor doktor zgromio ih je svojim prokletstvom iz Sheveningena, ali njihovi blesavi izumi i dalje su upotrebljivi za bivšu braću radikale, kao da nemaju dovoljno budala među sobom. Ajde, izmislite nešto sami, rekao bi čovek. Ali, kad malo dublje, onako srpsko-politički, razmislimo, nije ni to bez neke: tako ih podsećaju da ko su bili i šta su radili i nemoj da nam se sada pravite fini. Samo da se zna ko je vjera, a ko je nevjera; ko je na svetlom putu Profesora Doktora, a ko je izdao.

Naprednjaci su oćutali. Ipak je (valjda) sutra onaj hiljaditi dan od obećanja Tome Nikolića da će se iseliti čim bulevar dobije ime Zorana Đinđića, kao što nas ljubazno jednom nedeljno podseća moj drug Slaviša Lekić. Ne očekujem da Toma sada izjavi da se iseliti neće, jer ipak je to „Bulevar Ratka Mladića“, kako lepo piše na tim plakatima, a i Aca Mali Vučić to tvrdi od početka.

Tako se mi zamajavamo međuljudskim (hm?) odnosima između suparničkih organizovanih grupa iz iste razbojničke bande. Tu se na istim onim najosetljivijim kantarima na kakvima se meri kokain sada analiziraju promili rezultata raznih lokalnih izbora: analitičari analiziraju, smatrači smatraju, ukazivači ukazuju, a smarači smaraju. Gle, propadoše natražnjaci u Homolju, ali se ni naprednjaci nešto nisu istakli! Pa se popuje i mudruje, pa se analizira, pa se triput meri, ali se ne seče, pa se konsultuju sove, ćukovi i seksualno zlostavljane ovce, vrani gavrani, ovnujske plećke i beli magovi.

Jedina korist, međutim, od tih dvanaestih martova kanda je samo ta prilika da se budale detoniraju na gore opisane i još gore načine. Ima nečeg utešnog u toj tako stamenoj, doslednoj i nepomerivoj mržnji prema Zoranu Đinđiću: oni čoveka mrze duboko i sa razumevanjem. Mora biti da je bio sjajan tip – čim ga ovi toliko mrze, pomisli čovek. Naša tuga, melanholično prisećanje i razumevanje Zoranove vizije – sve to bledi pred acetilenskim plamenom njihove mržnje. Šta preostaje nama ostalima, da ne kažem preostalima? Dođu dobri ljudi, zapale sveću, odnesu neko cveće, izgovore nešto pametno, podsete se da ima još nade – ako se potrudimo – i malo su tužni jedno izvesno vreme, a onda: život čeka i valja živeti. Uostalom, to bi nam i Zoran rekao, samo da ima roaming Tamo Negde: Živite! Ne kukajte! Gledajte pred sebe! Učinite nešto! Ne krčkajte se u slatkom samosažaljenju!

To je ta razlika između pristojnosti i bezobrazluka; između učtivog i skarednog; između normalnog i perverznog; između dobra i zla, ako baš hoćete. Šljam i ološ svojim bezobrazlukom, bestidnošću i skarednošću naravno da privlače pažnju: skandal je skandal. Pristojan svet privuče pažnju tek kad napravi neko veliko, neizbežno i hrabro delo; neki Peti oktobar, na primer. Ili Đinđićev pogreb – na primer. Ali, pristojan svet nije sklon događajima vanrednim i medijski privlačnim; ološ jeste i zato tako lako dobija medijsku pažnju, a mi – normalno opet – čitamo, slušamo i gledamo sve to. Da li se to nama sviđa ili ne; gnušamo li se mi toga ili ne – savršeno je svejedno. Važno je da se o nekome govori – pa makar i dobro; to je pouka marketinga.

Tako će svaki 12. mart biti prilika ološu da se istakne. Mi ostali, ili preostali, možemo samo da se sećamo Zorana, na taj dan i inače (češći slučaj). To me podseća na jednog hasidskog mudraca iz 17. veka, koji se borio sa problemom Božjeg odsustva (Deus absconditus, rekao bi Blez Paskal). Veli taj rabi da nam Bog kaže ovako: „Mene možete i da zaboravite, svejedno Mi je, ali ne zaboravite Moje učenje“. Otprilike tako nekako. Nemojte me samo pogrešno shvatiti: ne odnosi se ta mistička pouka samo na Zorana Đinđića, nego i na sve pametne ljude s vizijom, a koji su – na našu sreću – bili naši savremenici.