Kada ovaj sastav dođe u čitaočeve ruke, biće tačno trideset godina kako je „Otišao Tito preko Romanije“, što reče Krleža. Tako da se u to neću mešati, a koga zanima, neka uzme „Vreme“ od prošlog četvrtka: tamo ima briljantan tekst o Titu starog gospodina Ivanjija, kome se ne može ni dodati, ni oduzeti, pak me je sramota da kažem bilo šta posle toga. Eto.
„Živijo jedan maj, praznik radnika, seljaka i poštene inteligencije!“ To je doslovce pisalo na jednom transparentu iz bolje prošlosti, pa ovim putem čestitam ono što je za neke Praznik rada.
Čiji praznik? Kakav praznik?
Dve prvomajske vesti od subote vredne su malo melanholičnog razmišljanja. Prvo je oko podne dr Nada Macura iz beogradske Hitne pomoći saopštila da je od jutros bilo već toliko intervencija na javnim mestima, od čega se skoro trideset odnosilo na „preteranu konzumaciju alkohola“. Do podneva, molim da primetite! Pa kad su krenuli da loču, kad su se do podneva upropastili toliko? Broj je kasnije očekivano rastao, videćete već u novinama.
Druga, komplementarna vest kaže da su prvomajski sindikalni protesti okupili celih dvesta-trista ljudi ukupno u većim gradovima. Bane Čanak iz UGSN čak je odbio da se obrati malom, ali odabranom skupu u Kruševcu. Uzgred, na zagrebačkom Jelačić-placu okupilo ih se oko hiljadu, iako se tada u Maksimiru delio tradicionalni prvomajski besplatni pasulj sadašnjim i bivšim radnicima (bilo ih je svakako više tamo). Jedina nam je uteha što su se policijski sindikat (PSS) i sindikat zdravstva zajedno pojavili na Slaviji, što najavljuje opamećivanje onih državnih službenika i nameštenika kojima je dogorelo. Što se ostalih tiče, u petak oko podne su se udaljili s posla i ne očekuju se do danas – ako i tada. To je zato što je država jedina industrija koja zaista radi u Srbiji, pa se ima i može. Policajci i medicinari, jadni, moraju da rade smene, pa s pravom protestuju.
Čiji je, dakle, Prvi maj praznik? Većini radnih ljudi i građana taj dan služi za „uranak“: da ustanu u nedoba i upropaste se od pića do podne po raznim eksterijerima. Onda posle ostave gomile đubreta, kontajući da će do sledećeg Prvog maja neko to već da pokupi. Praznik radničke klase? Teško: to, koliko vidimo, ne postoji u nas, barem ne u svom bitnom političkom svojstvu, socijaldemokratskom, laburističkom, sindikalnom; čak ni komunističkom. Gde smo mi sada, 2010. godine, u odnosu na „položaj radničke klase“ u Evropi i SAD pre sto godina? Nigde. Oni su tada imali jake sindikate; njihova se slušala sve više, a tridesetih godina i te kako. Zašto su imali i imaju i dan-danas jake sindikate? Zato što su bili klasno svesni (antikomunisti: jedite govna!) da ih poslodavac eksploatiše, da su profitne margine previsoke, zato što su shvatili da – ako se organizuju – mogu. Moj prijatelj Bogdan Denić, demokratski socijalista i levičar sa dna kace, bio je godinama vođa sindikata alatničara za celu Severnu Kaliforniju. Bilo je to u najgore vreme makartizma, FBI mu je dahtao za vrat itd., ali njegov je sindikat tada diktirao uslove rada koji su za nas ideal ostvarenog komunizma. Dobro, u redu: alatničari su uvek bili gospoda, jer su redak i dragocen zanat. Ali, ni ostali sindikati nisu bili nemoćni. Sve to nije bilo bez neke: od sredine 19. veka radništvo se u industrijskim zemljama borilo; borilo se krvavo i požrtvovano, solidarno, uz gubitke i žrtve, ali znajući šta hoće. Što kaže Bogdan Denić: nema uspešnog sindikata koji nije prošao i kroz fazu bejzbol-palice i puške vinčesterke. Kad mi danas neki sindikalci pričaju kako ih „politika ne zanima“, ja pljunem. Radnički pokret i sindikalizam eminentno su politička pojava, da se ne obmanjujemo: reč je o preraspodeli društvenog bogatstva, oko čega se politika ionako vrti. Linija razgraničenja jasna je: tamo kapitalisti, ovamo mi, najamna radna snaga, svejedno jesmo li alatničari, medicinske sestre, policajci, učitelji itd. Da li je poslodavac država ili kapitalista, najamnoj je radnoj snazi svejedno: radna snaga bi da živi pristojno.
Bože, kad pomislim da su sindikati u truloj Jugoslaviji (onoj prvoj) bili jači nego danas! Barem su mogli za poneki Prvi maj da izvedu hiljade na ulicu da se ljudski pobiju sa žandarmerijom. Jedino što nam je od njih ostalo su „žuti sindikati“, oni veštački, u službi poslodavaca i političke klase. Hrvatska je malo ispred nas; malo više, čak, ali oni imaju jaču i dužu sindikalnu tradiciju još iz dobre stare Austrougarske. Za vreme realnog socijalizma sindikati su bili spali na svinjske polutke i skromna, ali jeftina odmarališta na Jadranu, znamo; ali danas nemamo ni to. Svinjske polutke su kod Miškovića, a Hrvatska je odmarališta otela i prodala.
Sindikate kao jedini oblik izraza potreba i moći najamne radne snage treba, dakle, praviti iznova, od početka. Ovo što imamo očigledno ne funkcioniše.
Zašto? Da li zato što je „liberalni neokapitalizam“ proglašen za ideologiju nacionalnog spasa? Da li zato što politička klasa sindikalne lidere ne pušta iz medveđeg zagrljaja u kome se rade razne nevidljive transakcije? Da li zato što je svaka radnička revandikacija odmah popljuvana kao „hoćete opet samoupravljanje, a?“, što je omiljena fraza naše desnice? Kuš, marvo, rintaj i ćuti! Daćemo mi tebi Tita, Jugoslaviju i samoupravljanje preko nosa! Kakvi ste vi nama Šveđani i Nemci, takvi smo i mi vama socijaldemokrati!
Izgleda da im je to uspelo. Prvo su Državu proglasili za božanstvo kome se upućuju molitve. Kad firma ugine ili bude eutanazirana, radnici idu pred Vladu ili na šine. Od Države traže spas, a ne shvataju da ta ista Država nije u stanju ni običnu privatizaciju da izvede kako treba. Zadovoljavaju se – kao rimski bezgaćni plebs ili kao vajmarski lumpenproletarijat – mrvicama koje im se Odozgo bace do naredne prilike. Glasaju za Demokratsku stranku koja je članica Socijalističke internacionale, dakle stranka po definiciji socijaldemokratska, samo što ne čini za njih ništa.
To vam je situacija od prekjuče. Ne verujem da ću za mog života dočekati pristojne i moćne sindikate u Srbiji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
