Deset godina

Dobro; u redu: skupljaćemo se mi i dalje, svakog 11. aprila; nije nama teško, naprotiv. Pa koliko god da traje to poniženje zbog kojega se skupljamo. Staromodno tumačenje bilo bi da se Slavkova duša neće smiriti dok se ubice ne otkriju i prokažu; nešto kao duh oca Hamletovog, ali nemamo saznanja da neko od toga nemirno spava i da mu molitve ne uzleću Gore, Gde Treba. Možda se opet varam, pa treba pitati neke ljude koje bih mogao i da navedem, ali svi znamo ko su i da su još na slobodi, a nisu baš bezopasni – čim su još na slobodi. Ta gospoda žive od nedostatka dokaza; to im je zanimanje. Nedostatak dokaza obezbeđuje se uzajamnom zavisnošću: niko neće da kaže ništa protiv svojih poslovnih prijatelja, jer A. kazaće i oni nešto protiv njega; i B. mogli bi da prođu kao Slavko Ćuruvija i njegov ubica Luka Pejović, koji je izrezan iz slike upravo stoga. Ovo pod B. je verovatnija pretpostavka: uverljiva pretnja efikasnija je od ucene, kao što je poznato u toj nevladinoj organizaciji koja se zvala „Resor (ćuj: resor!) državne bezbednosti“.

Znate, kažu nam, i vama i nama jasno je i kako i zašto je Slavko Ćuruvija ubijen i ko ga je ubio i dao ubiti, ali – nemamo dokaze prihvatljive na sudu. Znamo, naravno, ko je sve tog 11. aprila 1999. pratio Slavka i Branku po gradu: čitav tim od barem dvadesetak ljudi, sa telekomunikacijama, kamerama, vozilima i operativnim štabom za tu „akciju“; zanatski gledano, to je bilo preterivanje s obzirom na datu taktičku situaciju i ono što je bilo navedeno kao zadatak; osim ako zadatak nije bio drugačiji – kao što je, kako vidimo, bio. Zna se ko je držao mikrofon u Operativnom štabu akcije „Ćuran“ Beogradskog centra RDB i ko mu je naredio da se praćenje prekine smesta. Zna se i ko se nije na vreme povukao, a ko se motao okolo u belom VW Golfu sa tablicama koje pripadaju RDB. Zna se da je Luka Pejovićpucao, ali i da je – sasvim odgovarajuće – ubijen početkom decembra 2000. i da to ubistvo nije bilo istraženo kako treba, jer bismo od rasvetljavanja imali koristi i za ovaj slučaj. Nekome nije odgovaralo da se ubistvo Luke Pejovića rasvetli; on je bio potrošna roba kojoj je istekao rok trajanja. Njegovo ubistvo bila je „kontrola rizika“; ko mu je kriv? Ko je bio Načelnik decembra 2000? Radomir Marković, koji je bio načelnik i aprila 1999. Zašto? Zato što se Voja Koštunica nije osećao „vlasnim“ da ga najuri. I tako dalje u kadrovskom smislu: imali su ljudi taman dovoljno vremena da počiste za sobom koliko se moglo – barem u najbolnijim slučajevima.

Zar je Slavko Ćuruvija najbolniji slučaj, pitaće neko; a Ibarska magistrala, a Ivan Stambolić, a desetine politički osetljivih ubistava? Iz nekog razloga ubistvo Slavka Ćuruvije imalo je prioritet u prikrivanju tragova (nije da se nisu trudili i oko ostalog, ali ne toliko; očigledno). Podsetimo se: prvo je Mira Markovićbacila fatvu, a onaj drugi Marković(nije u srodstvu) formulisao je tu fatvu u „Politici ekspres“, da bi RTS odapeo strelu; treći Marković(ni on nije u srodstvu, osim duhovnom) završio je tehničke detalje. Sećate li se kako je onaj engleski kralj Ričard (zaboravio sam koji broj beše) neoprezno i iznervirano rekao svojim vitezovima-bezbednjacima: „Hoće li me neko osloboditi tog dosadnog popa?“, a oni su ga shvatili doslovno, otišli u katedralu i posekli nadbiskupa Tomasa Mora pred oltarom? E, pa nešto slično smo imali i tog 11. aprila.

Da je tome tako vidi se iz raznih razloga. U maju 2000. onaj Goran Matić, tada ministar za laganje javnosti i za ometanje radio-stanica, izjavio je pred ljudima sasvim otvoreno da je jedan od oblika neprijateljskog nastupanja između ostalog i postavljanje pitanja „ko je ubio Ćuruviju?“, počinivši tako krivično delo pomaganja počiniocu krivičnog dela nakon izvršenja istog. Poruka je bila jasna: šta ima da pitate, kad je jasno? Šta, treba li možda da vam nacrtam? To je neprijateljsko pitanje i tačka. Taj isti se danas diči da je bio „pobednik u medijskom ratu“ protiv NATO i „svetskih moćnika“, kao što je onaj Pavkovićbio „pobednik“ na bojnom polju. Najvažnija indikacija, međutim, jeste činjenica da ubistvo Slavka Ćuruvije nije rasvetljeno većdeset punih godina. Sve je, dakle, jasno – osim što nema dokaza prihvatljivih na sudu. Vrana vrani, naime, oči ne vadi.

I tako smo se našli pred Lole Ribara 35, sasvim svesni svega gore iznesenog, uobičajeni sumnjivci: Branka, Borka i Nikola, Vukan, Aleks, Nadežda i Milica, Tanja i ja, Dubravko, Vera i Ljubiša, Lidija i Zoja, Mirko i Renata, Bujke, Goca, Đorđe, Nino, Rodoljub i još nekoliko istih takvih kao i mi, plus gomila novinara koje događaj sektorski spada, a verovatno bi bili došli ionako. Policija nam je ljubazno omogućila da simbolički zatvorimo ulicu Lole Ribara na ćošku sa Palmotićevom na nekoliko minuta sa nekim transparentom; nije bilo impresivno, odmah da vam kažem – ali nas je toliko koliko nas je, k sažaljeniju. Ministar kulture Bradićpojavio se malo kasnije, jer je bio opravdano sprečen i to je lepo od njega. Onda smo se mirno razišli u manjim grupama, osećajući se popišano, hvala na pitanju, što ne znači da se nećemo skupljati i dalje, dok nas ima.

Da su bili došli još neki ljudi, valjda bi mi bilo lakše. Na primer: Radomir Marković(veselio bi ga izlet iz CZ, makar i u lisicama i s pratnjom); pa Milan Radonjići Ratko Romićkoji su zaista nedostajali; pa saučesnik Luke Pejovića, kad je većLuka opravdano odsutan; pa taj Markoni iz „Ekspresa“; pa čitava gomila Slobinih udvoričkih propagandista sa Goranom Matićem na čelu. A tek Toma Nikolić!

Polako, Vasiću, ne greši dušu! Dolazak Tome Nikolića u pratnji Ace Vučića očekuje se jedne od narednih godina, sa vencem, čim otkrije da mu je odjednom žao što je Slavko Ćuruvija ubijen. Kad mu je većbilo žao suza udovice Pop Lazićke, e, pa možda se sažali i nad Brankinom suzom. Čovek je čudan stvor.

A vrana vrani oči ne vadi. To je jedina pouka ove tužne i odvratne priče.